Tema današnjeg članka je život u braku sa strahovima koji ne prestaju, ali uz pomoć ljubavi i pažnje, sve se menja. Često ne shvatimo kako nas prošlost oblikuje i kako nas veze, čak i one koje se čine nesrećnim ili neobičnim, mogu izlečiti. To je priča o preživljavanju, strahu, i otkrivanju neočekivane ljubavi.
Nikada nisam sanjala da ću se udati iz straha. Još manje da ću svoju sudbinu vezati za čoveka dovoljno starog da mi bude otac. Ali, kad je moj otac bankrotirao i završio na lečenju, a nad našim domom se nadvila pretnja da ćemo završiti na ulici, nisam imala izbora. Osećala sam da moram nešto da učinim da bih spasila svoju porodicu, pa sam sebi rekla da ću izdržati. Ako on može da plati naše dugove, možda će to biti dovoljno.
Zamišljala sam da će prvi bračni dan biti običan, ali ništa nije bilo normalno. Prva noć bila je tišina koja je ledi krv. Sela sam na ivicu kreveta u venčanici, koja mi je delovala kao oklop. Drhtala sam, gledajući u vrata, čekajući nešto što nisam znala šta je. Kad se otvorila, on je ušao tiho, nosio je stolicu, a nije me dodirnuo. Privukao je stolicu do kreveta, seo i rekao: „Ništa se neće desiti večeras. Samo spavaj.“ Zatim je dodao rečenicu koja mi je naježila kožu: „Želim da te gledam.“ Onda sam shvatila da ovaj brak neće biti onakav kakav sam zamišljala.
Noći su prolazile, a scena je bila uvek ista. Stolica, tišina, njegov pogled koji me prati dok sam tonula u san. Nisam se usuđivala da pitam ili da pokažem strah. Morala sam da izgledam normalno pred ocem, pa sam spavala obučena, stegnuta, budna čak i kad su mi oči bile zatvorene.
Ali onda, četvrte noći, bilo je drugačije. Otvorila sam oči i videla ga preblizu. Miris njegove stare kolonjske vode bio je toliko blizu da sam ga osetila. Samo je gledao moje kapke. Pitala sam ga zašto me gleda noću, a on je odgovorio nešto što nisam želela da čujem: „Ako to ne radim, može da se desi nešto strašno. Nama.“ Tada sam shvatila da me nije čuvao od njega, nego od mene same.
- Nastavio je da priča o svojoj prvoj ženi koja je umrla u snu. U početku je mislio da je srce bilo uzrok, ali sada je verovao da nije tako. Prva žena je hodala u snu, a on joj nikada nije mogao pomoći na vreme. Postao je paranoičan, kuća je bila puna brava i zvona. Tek sam tada shvatila da nisam jedina koja se boji. On se plaši onoga što ne zna.
Jedne noći, u mraku, uhvatila sam ga za ruku. Nisam želela da se povuče, želela sam da ostanemo zajedno. Tada mi je rekao da je bolestan i da mu je ostalo malo vremena. Nisam želela da ga ostavim. Onda mi je rekao: „Verovao sam ti.“
Kada je kolabirao, završili smo u bolnici. Ležao je bespomoćan, star i slab. Doktorka me pitala: „Ko ste vi njemu?“ Zastala sam i rekla: „Ja sam mu žena.“ Onda sam saznala tajnu koju mi je prećutao. Njegova prva žena nije umrla prirodno. Pala je sa krova tokom epizode hodanja u snu. On je tri puta pre toga spasio, ali četvrti put nije stigao. Zato je mene gledao. Zato je sedeo. Zato se plašio.
- Jedne noći sam sela u stolicu, gledajući njega kako diše. Shvatila sam da je on zapravo bio čuvar. Nije bio čudak, bio je neko ko se brinuo. I tada, kada sam ponovo hodala u snu, on je bio tu. Nije sedeo, stajao je ispred mene i rekao: „Stani.“ I nisam pala. Uzimao je moju ruku, govoreći da se i on plaši, ali još uvek je tu.
Posle te noći, nikada više nisam hodala u snu. Osećala sam mir. I prodali smo kuću, preselili se. Bez zvona, bez brava, samo krevet i dvoje ljudi. Po prvi put smo zajedno zaspali.
Godinama kasnije, umro je mirno, u snu. Sedela sam pored njega. Smešio se. Ovog puta nije bilo straha. Naučila sam nešto važno – ponekad osoba koja deluje najčudnije, najviše te čuva. A ponekad se sa strahom ne boriš bežanjem, nego tako što uzmeš nečiju ruku i ostaneš
