U današnjem članku vam pišemo na temu jednog putovanja koje je trebalo da bude lepo porodično iskustvo. Pišemo o tome kako se ponekad odmor pretvori u trenutak koji čoveka zauvek promeni, i to na način koji niko ne planira.
Ovo je priča o Ireni, ženi koja je u Kanadu otišla sa najboljim namerama i otvorenim srcem. Putovanje je zamišljeno kao zimski odmor, prilika da vidi porodicu, provede vreme u prirodi i proba nešto novo. Umesto toga, jedan dan na planini postao je emocionalno najteži trenutak koji je dugo nosila u sebi.
Sve je krenulo mirno, gotovo neprimetno. Ona i njen muž doputovali su kod njene sestre i zeta, koji u Kanadi žive godinama, imaju decu, rutinu i veliko iskustvo sa zimskim sportovima. Za njih je sneg svakodnevica, a planine deo života.
Irena i njen muž su, za razliku od njih, potpuni početnici. Ona je na skijama stajala svega nekoliko puta u životu, bez časova, bez instruktora, bez stvarne sigurnosti u sopstveno telo. Znala je da nije spremna, ali je verovala ljudima oko sebe. Verovala je zato što su iskusniji, zato što deluju samouvereno, zato što su govorili da znaju šta rade. Kada su se žičarom popeli na vrh planine, nelagodnost se već javila, ali ju je potisnula. Kao i mnogo puta ranije, stavila je tuđe procene ispred sopstvenog osećaja.
- Na vrhu planine došlo je do prvog loma. Predložila je da idu lakšim, zelenim stazama, ali njen zet to nije prihvatio. Insistirao je, podizao ton, govorio o skupim kartama i o tome kako nema smisla „bacati novac“. Obećao je da postoje lake staze, ali to obećanje nije bilo iskreno. Ubrzo su se našli na crnoj stazi, mestu na kome ona nikada nije smela da se nađe.
Strah koji ju je tada preplavio nije bio običan. Bio je parališući, sirov i telesan. Noge su otkazivale poslušnost, misli su se rasipale, a disanje je postajalo kratko i plitko. Dok su drugi krenuli niz stazu, ona je ostala ukočena. Spust koji je usledio bio je borba da uopšte ostane na nogama. Plakala je dok se spuštala, suze su se mešale sa snegom, a u glavi je imala samo jednu misao – da preživi taj trenutak.
Umesto razumevanja, dočekale su je grube reči. Govorili su joj da se sabere, da preteruje, da je sve u njenoj glavi. Niko nije želeo da vidi jednostavnu istinu: početnik bez znanja i tehnike ne pripada na crnoj stazi. Jedini koji su ostali uz nju bili su njena sestra i njen muž, dok se iznutra raspadala.
- Kada su konačno sišli, ništa više nije bilo isto. Strah se nije povukao. Telo joj se treslo satima, suze su dolazile same od sebe, a ono malo samopouzdanja koje je imala potpuno se srušilo. Umesto podrške, oko nje su se vodile priče o novcu, o „bačenim parama“, o tome kako se nije dovoljno potrudila. Nije mogla ni da jede ni da pije. Bila je u stanju šoka, iako to tada nije umela da nazove pravim imenom.
Kasnije su usledili razgovori koji su je dodatno povredili. Čak i dobronamerne reči zvučale su kao optužba – da je mogla više, da je sposobna, da je trebalo da izdrži. U jednom trenutku shvatila je da mora da se zaštiti i zamolila je da ostane sama. Znala je da to nije bila slabost, već prelazak granice koju nije imala snage ranije da brani.
Spas tog dana došao je neočekivano, u hotelskom bazenu. Topla voda, lagano kretanje i osećaj sigurnosti vratili su joj dah. Tamo se prvi put tog dana nasmejala. Telo je počelo da se smiruje, a um da se vraća u sadašnji trenutak.
Važno joj je bilo da naglasi da njen brak nije bio problem. Njen muž je patio gledajući njen strah i nosio je osećaj krivice što ju je doveo u tu situaciju. Ćutao je i bio uz nju jer je znao da bi sukob na stazi samo produbio traumu. Iz tog dana Irena je izašla sa jasnom lekcijom – njene granice su bile pređene i to se više neće ponoviti.
- Mesecima kasnije, odlučila je da potraži stručnu pomoć. U tišini ordinacije prvi put je bez umanjivanja rekla da se tada stvarno uplašila za sebe. Telo je pamtilo ono što je um pokušavao da potisne. Psihijatar joj je objasnio da njen strah nije bio iracionalan, već normalna reakcija na realnu opasnost. To saznanje joj je donelo ogromno olakšanje.
Rad na traumi bio je spor i zahtevan. Učila je da sluša svoje signale, da ne potiskuje nelagodnost i da ima pravo da kaže „ne“. Shvatila je da trauma nije bila samo planina, već i pritisak autoriteta, strah da razočara druge i navika da sebe stavlja na poslednje mesto. Danas Irena ne forsira skijanje. Dozvolila je sebi izbor. Ako se ikada vrati, biće to pod njenim uslovima. A ako ne, i to je u redu. Najvažnije što je naučila jeste da ne mora da dokazuje hrabrost po cenu sopstvene bezbednosti i mentalnog zdravlja
