U današnjem članku pišemo o inspirativnoj priči koja se odigrala na periferiji Kordobe, u zaboravljenoj četvrti gdje je život tekao sporije, a svakodnevni trenutci bili obojeni mirisima svežeg hleba i starog asfalta. To je priča o ljubaznosti, velikodušnosti, o tome kako jedan nepoznati heroj može promeniti život nekome, a onda, možda, i celu zajednicu.
Naomi Rodrigez, mlada tinejdžerka, tada je imala samo petnaest godina. Život joj je bio daleko od jednostavnog, kao što je to obično u siromašnim porodicama, gde se svaki novčić računa.
Njena majka, udovica koja je naporno radila kako bi joj omogućila školovanje, mesecima je štedela svaki cent, nadajući se da će Naomi moći da nastavi školu. Za njih, novac koji je trebalo da se plati školska godina značio je mnogo više od obične uplate – predstavljao je nadu, veru u bolju budućnost.
Ali te sudbonosne večeri, dok je Naomi žurila ka školi, dogodila se nesreća. U njenoj torbi, u unutrašnjem džepu, nalazio se svežanj novčanica koje je njena majka uložila u njenu budućnost. No, tokom žurbe kroz uske ulice, rajsferšlus torbe je polako počeo da se otvara, a novčanice su tiho padale na asfalt, odnosile ih ulični vetrovi.
- Tek kada je stigla pred školska vrata, i posegnula u torbu, Naomi je shvatila da nema novca. Šokirala se. Osećala je da je čitav svet skliznuo iz njenih ruku. U trenutku potpunog očaja, zaplakala je na školskoj kapiji, bez nade i bez pomoći, jer su svi prolaznici imali svoje brige i žurbe.
Međutim, dogodilo se nešto neočekivano. Samo je jedan čovek zastao. Bio je to Don Mateo, skromni obućar kojeg su mnogi prolaznici ponekad zanemarivali. Poznat po tome što nije naplaćivao popravke starijima, Don Mateo je pevušio dok je radio i nosio staru kecelju koja je bila pocepana na više mesta. Bio je to običan čovek, bez mnogo imovine, ali s velikim srcem. Kad je video Naomi, prišao joj je, postavio mirno pitanje: “Šta se dogodilo, dete?”
Naomi mu je ispričala svoju nesreću, plakala je i objašnjavala sve – izgubljeni novac, propalu šansu za školovanje, strah od reakcije svoje majke koja je toliko naporno radila. Don Mateo ju je pažljivo slušao, bez žurbe i bez prekidanja, dopuštajući joj da iznese svaki svoj strah i bol. Zatim je, bez trenutka oklijevanja, iz džepa izvadio zgužvanu kovertu vezanu gumicom. To je bio novac koji je on, kroz svoje skromne poslove, uštedeo za popravku svog krova koji je prokišnjavao.
„Ovo nije milostinja. Ovo je ulaganje. Jednog dana, kad ti život bude naklonjen, seti se mene i pomogni nekome drugom“, rekao je Don Mateo, iako je sam bio u teškoj situaciji. Naomi je prvobitno želela da odbije, ali njegov odlučan pogled ju je naterao da prihvati. Tog popodneva, zahvaljujući tom činu, Naomi je uspela da plati školske troškove, što joj je omogućilo da nastavi obrazovanje.
Nekoliko godina kasnije, Naomi je izrasla u ženu koja je svoj život potpuno promenila. U školi je otkrila ljubav prema računarskim naukama, a njena posvećenost ju je nagradila stipendijama i prilikama koje je iskoristila. S 25 godina, pokrenula je vlastiti tehnološki startup, a sa 28 godina ga je prodala za milionsku sumu. Usmerena je bila ka uspehu, ali sve vreme u svom srcu nosila je sliku Don Matea, skromnog obućara koji je svojim činom pomogao promeniti njen život.
- Povratak u Kordobu, nakon petnaest godina, Naomi je ponovo povezala svoj život sa onim skromnim čovekom koji joj je omogućio školovanje. Šetajući poznatim ulicama, Naomi je prepoznala Don Mateoovu radionicu, koja je bila još uvek tu, ali u mnogo lošijem stanju. Starac, sada usporen i drhtavih ruku, nije prepoznao Naomi koja je došla u elegantnom odelu, ali ona je tiho rekla: „Već ste mi pomogli. Više nego što možete zamisliti.“
Kada mu je otkrila ko je, Don Mateo je ispustio iglu iz ruke, a suze su mu tekle niz lice. Susedi su i danas s tugom prepričavali taj trenutak, kad su se sreli, ona kao uspešna žena, a on kao starac sa rukama koje su godinama popravljaale cipele. Naomi nije došla praznih ruku. Obnavljajući radionicu, obezbedila mu je i novu kuću, penzionu sigurnost i zaposlila mlade šegrte. Na ulazu u radionicu postavila je ploču s natpisom: “Čoveku koji je verovao u mene pre nego što sam verovala u sebe.”
Naomi je svojim delima, kroz fondaciju „Obućar nade“, pomogla stotinama dece da dobiju šansu za obrazovanje. Priča o Naomi i Don Mateu nije samo priča o velikodušnosti, već podsećanje na to da najveća dobrota dolazi od onih koji imaju najmanje. Don Mateo nije tražio slavu niti nagrade, samo je pomagao jer nije mogao okrenuti glavu od tuđe nesreće
