U današnjem članku vam pišemo na temu izuzetno dirljive priče o devojčici koja je, nakon što je preživela ratne strahote, pronašla svoj identitet nakon šesnaest godina. Ovo je priča o Senidi Bećirović, poznatoj mnogima kroz dokumentarac Mila traži Senidu, koja je kao beba postala deo ratnog haosa, izgubila porodicu, ali i pronašla novu šansu za život.
Priča počinje 1991. godine, kada je Jugoslavija bila na ivici raspada. Muhamed Bećirović, otac dve devojčice iz Kalesije, nikada nije mogao da pretpostavi da će mu porodična sreća brzo biti oduzeta. Srpska vojska je napala selo, a njegova žena i ćerke su nestale. Zamišljajući najgore, Muhamed je 16 godina živeo u nadi da će saznati sudbinu svojih voljenih, ali nije imao odgovore.
U tom haosu, jedanaestomesečna beba je pronađena na zgarištu svoje kuće. Spasio ju je srpski vojnik, koji je odneo bebu svojoj majci u Šekoviće. Nakon dva meseca, devojčica je prebačena u Centar za socijalni rad, gde je njenu sudbinu preuzela Desa, pravnica koja ju je poverila na brigu ženi po imenu Zdravka Elez. Kasnije, beba je prebačena u Beograd, gde je dobila novo ime – Mila.
Usvojena je od strane bračnog para Živana i Živka Jankovića, koji su prethodno izgubili dvoje sinova u saobraćajnoj nesreći. Mila je odrasla u domu ispunjenom ljubavlju, gdje je najvažnija stvar bila da neko ima dobro srce. Iako je odrastala u srećnom domu, Mila nije mogla da zaboravi pitanje svog identiteta. Iako je znala da je usvojena, u njenom srcu je postojala želja da sazna ko su joj biološki roditelji.
Godine 2006., Mila je donela presudnu odluku – želela je da sazna više o svom pravom poreklu. Počela je dugotrajnu potragu koja je trajala više od dve godine. Iako je njen život u Beogradu bio lep, Mila nije mogla da ignoriše pitanje ko je zapravo, i da li postoje ljudi koji je čekaju.
- Na kraju, saznala je da je rođena kao Senida Bećirović, i da ju je tokom rata spasio vojnik Milenko Vidaković. Nakon njegove smrti, devojčica je završila u sistemu socijalne zaštite, a ratna drama je odnela Senidu daleko od njenih korena. Ipak, istina je bila neizbrisiva. Informacija iz 1993. godine otkrila je da je njena tetka videla apel u novinama o nestaloj bebi, ali tada je negirano da je to ista devojčica.
Kroz godine, Mila je rasla i sazrevala, ali kako su njeni usvojitelji starili, postajali su sve nemoćniji. Vratili su je u Centar za socijalni rad, što je značilo da će potraga za njenim identitetom dobiti i institucionalnu podršku. Iako se vratila starom imenu, ponovno postajući Senida, ovaj povratak nije bio samo formalnost. To je bio njen duboki lični buđenje.
“Današnji Senida nije samo ime koje nosim, već sve ono što sam prošla”, rekla je ona s osmehom. Iako se zbunila kad je neko prozove Bećirović, shvatila je da identitet nije samo ime, već sve puteve kojima smo prošli da ga ponovo pronađemo.
Danas, Senida živi u Sarajevu, kod svoje tetke, u kontaktu je sa ocem Muhamedom, a i dalje traga za majkom Senadom i sestrom Sandrom. Njena priča postala je simbol nade i života posle rata, dokaz da i oni koji su se smatrali nestalima, mogu biti pronađeni. Ovo nije samo priča o ratu, već i o ljubavi, ljudskosti i neuništivoj volji da se uvek traži istina.
Ova dirljiva priča nas podseća da identitet nije samo ono što nam je dato pri rođenju, već sve što proživimo, pa čak i kad se iznova borimo da ga ponovo prepoznamo
