U današnjem članku vam pišemo na temu bračnog para koji je decenijama krio da boluje od gube, bolesti koja je kroz istoriju izazivala više straha i predrasuda nego gotovo bilo koja druga. Ovo je priča o Denu i Bebs Izet , supružnicima iz malog sela u blizini engleskog Tentona.
Njihova priča počinje još šezdesetih godina prošlog veka, u trenutku kad niko od njih nije mogao da zamisli da će ih život staviti pred iskušenje koje menja sve — od tela do duha. Den je kao dečak odrastao u Zimbabveu i još tada, nesvesno, verovatno je došao u kontakt sa bakterijom Mycobacterium leprae koja izaziva gubu. Kada je 1967. godine išao na lekarski pregled pre služenja vojske, lekar je primetio čudne smeđe fleke na njegovim leđima, ali nije bio zabrinut. Tek nakon vojske, kada su se simptomi pogoršali, Den je odlučio da potraži mišljenje dermatologa.
Nažalost, dijagnoza je tada bila pogrešna — lekar je mislio da je reč o gljivičnoj infekciji, i Denu je dao kremu. On je nastavio sa životom, ne sluteći šta mu se zapravo događa. Godinu dana kasnije, upoznao je ljubav svog života, mladu recepcionerku Bebs, u lekarskoj ordinaciji u mestu Rusape. Venčali su se 1970. godine, ali njihova sreća nije dugo trajala. Samo nekoliko meseci kasnije, Denovo telo prekrio je bolan osip, a lekari su tada, po drugi put, pogrešno dijagnostikovali bolest — rekli su mu da ima sifilis.
Za pobožan hrišćanski par koji je čuvao devičanstvo do braka, to je bila strašna sramota. Den je dve godine uzimao lekove za bolest koju nije imao, dok mu se stanje pogoršavalo — izgubio je osećaj u rukama, nogama i delovima lica. Kada je konačno urađena analiza tkiva, stigla je prava dijagnoza: Hansenova bolest, odnosno guba.
- „Nikada neću zaboraviti trenutak kada su mi rekli“, priseća se Den. „Pomislio sam da je kraj mog života, da ću završiti sam, odbačen. U glavi mi je odzvanjalo ‘gubavac, gubavac’ kao iz biblijskih priča.“
Lekar ga je tada uveravao da postoje lekovi koji mogu da zaustave napredovanje bolesti i da guba nije smrtonosna niti visoko zarazna, ali strah i stigma bili su jači od razuma. Najteži trenutak bio je kada je morao da kaže istinu svojoj supruzi. Bebs je, međutim, pokazala ogromnu snagu. Rekla mu je: „Preživećemo ovo zajedno. Neću te napustiti.“
Njihova borba postala je tiha svakodnevica. Den je počeo lečenje i saznao da većina ljudi — čak 95% — ima prirodnu otpornost na gubu. Nadao se da je i Bebs među njima. Ali sedam godina nakon njihovog venčanja, Bebs je primetila fleke po koži i izgubila osećaj u rukama. Dijagnoza je bila ista. I ona je obolela.
Od tog trenutka, njih dvoje su odlučili da svoju bolest sakriju od svih. Nisu želeli da rizikuju da budu izopšteni, da im se ljudi klone ili da im unuci ne smeju prići. „Znali smo da bi nas se svi plašili,“ rekao je Den. „Zato smo odlučili da ćutimo i živimo kao da je sve normalno.“ Gotovo tri decenije njihova bolest bila je tajna poznata samo lekarima i najbližima.
- Den je u međuvremenu izgubio desnu nogu jer, usled oštećenja živaca, nije osetio da stoji u vreloj vodi. Jedne noći, dok je spavao, pacov mu je izgrizao ruku, a on to nije ni primetio. Guba mu je oduzela osećaj u udovima, ali ne i volju da živi. Uz pomoć proteze i podršku supruge, nastavio je da se bori i da živi dostojanstveno.
Njihova deca, sinovi Brus i Kristofer, bili su zdravi. Porodica je funkcionisala u senci tajne koja je trajala skoro 30 godina. Kada su 1999. godine odlučili da javnost sazna istinu, učinili su to da bi promenili percepciju o gubi. Putovali su u više od 20 zemalja i govorili na skupovima, školama i univerzitetima. Njihova misija postala je da pokažu da guba nije kazna, već bolest koja se može lečiti i da bolesnici zaslužuju razumevanje, a ne osudu.
„Ljudi misle da je guba zarazna na dodir, ali nije“, objašnjava Den. „Potrebno je godinama bliskog kontakta da bi se prenela. A čim započnete terapiju, više niste zarazni.“
Danas su Den i Bebs simbol snage, ljubavi i istrajnosti. Iako im je bolest oduzela mnogo toga — zdravlje, osećaj sigurnosti, delove tela — nije im oduzela ljudsko dostojanstvo. Naučili su da život, čak i kada je ispunjen patnjom, može biti vredan ako se deli s nekim ko te ne napušta.
„Najgore nije bila bolest,“ kaže Den tiho. „Najgore je bio strah od ljudi. A kad smo konačno ispričali svoju priču, shvatili smo da nismo sami.“
Njihov život danas nije obeležen sramotom, već hrabrošću da se suoče sa neznanjem sveta. Svoju patnju pretvorili su u misiju — da nauče druge da saosećaju, da razumeju, i da se sete da nijedna bolest ne može izbrisati ono što čoveka čini čovekom.
Jer, kako kaže Bebs, „najveća zaraza nije guba — to je strah. A jedini lek za strah je istina
