U današnjem članku vam pišemo na temu žene iz Virdžinije koja tvrdi da je dvaput vraćena iz mrtvih i koja je otvoreno govorila o onome što je, po sopstvenom iskustvu, videla s druge strane. Njeno ime je Debora Pram, supruga, majka i bivša direktorka istraživanja na Medicinskom fakultetu Dartmut u Nju Hempširu.
Njena priča spaja nauku i duhovnost, razum i neobjašnjivo, i pokazuje koliko granica između života i smrti može biti tanka i misteriozna.Prvo iskustvo bliske smrti dogodilo joj se sredinom osamdesetih godina, dok je bila trudna sa svojim prvim sinom. Zbog ozbiljnih komplikacija — visokog pritiska, problema sa jetrom i napada — lekari su morali da reaguju hitno. U trenutku dok su je prevozili u operacionu salu, Debora se, kako tvrdi, odvojila od svog tela. Videla je sebe odozgo, lebdeći iznad lekara i sestara koji su se borili da spasu i nju i bebu.
Opisala je da je tada ušla u stanje potpune tišine i bez bola, bez straha, bez emocija — samo svest koja posmatra. Nije osećala ni vreme ni prostor, već neobjašnjivi mir. Sledeće čega se seća bilo je buđenje tri dana kasnije iz medicinski izazvane kome, dok joj je sin ležao u inkubatoru. Iako joj se činilo da je proživela nešto duboko i stvarno, o tome nije govorila godinama, čak ni najbližim prijateljima. Samo je mužu, Brusu, spomenula da se dogodilo „nešto čudno“.
- Više od dvadeset godina kasnije, 2007. godine, Debora i njen suprug doživeli su tešku saobraćajnu nesreću na Dan zaljubljenih. Njihov automobil udario je terenac koji je prošao kroz crveno svetlo. Tog trenutka, Debora je, kako kaže, ponovo napustila svoje telo — ali ovaj put nije videla bolnicu ni ljude, već carstvo žute, blistave svetlosti u kojem se osećala kao da je postala čista energija.
„Nisam imala svest o sebi kao o posebnom biću“, napisala je kasnije. „Nisam imala ime, ni oblik, ni misao. Samo beskrajni mir i osećaj da sam se vratila kući.“ U tom stanju, sve je delovalo poznato, ali neopisivo. Nije želela da se vrati. U pozadini je čula glas svog muža koji je doziva, ali ga je ignorisala jer je osećala da je „na mestu gde pripada“.
U jednom trenutku, u toj svetlosti, osetila je prisustvo nepoznatog muškarca. Bio je, kako ga opisuje, u četrdesetim godinama, kovrdžave kose, u košulji sa dugmadima, bez kravate. Taj čovek joj je, po njenim rečima, otkopčao sigurnosni pojas, držao ruku i rekao da će sve biti u redu. Kada je povratila svest u svom telu, taj muškarac je nestao. Njen suprug i spasioci nikada ga nisu videli, niti su uspeli da pronađu bilo koga ko bi odgovarao tom opisu.
Debora je verovala da nije bio običan čovek, već možda neko „između svetova“ — biće čija je jedina svrha bila da joj pomogne da preživi. „Taj mir i sigurnost koji sam osećala dok je držao moju ruku“, rekla je, „bili su dublji od svega što sam ikada iskusila.“
Ovaj događaj otvorio je pitanja i u naučnim krugovima. Istraživanja o iskustvima bliske smrti pokazuju da mnogi koji su preživeli slične situacije tvrde da su bili svesni ulaska u drugo carstvo. Neki su videli svetlost, neki su čuli glasove, a neki, poput Debore, osetili da su postali deo nečeg mnogo većeg od sebe.
- Iako je po profesiji bila deo medicinskog sistema, Debora priznaje da ju je ovo iskustvo promenilo. „Naučila sam da smrt nije kraj. Naučila sam da ono što zovemo ‘ja’ — nije samo telo. Postoji nešto što nastavlja da postoji i kada se srce zaustavi.“
Njena priča izazvala je različite reakcije — od skepticizma do divljenja. Neki su pokušali da objasne sve medicinskim terminima: manjak kiseonika u mozgu, halucinacije, psihološki mehanizmi odbrane. Ali Debora ostaje pri svom: „Znam šta sam osetila. Znam da sam bila tamo. I znam da to nije bio san.“
Za nju, smrt više nije nešto čega se plaši. Naprotiv, kaže da ju je iskustvo oslobodilo straha. „Ako sam išta naučila,“ dodaje, „to je da smo svi mi mnogo više od tela i imena koja nosimo. Kad se jednom dodirne ta svetlost, više nikada ne gledaš život istim očima.“
Danas Debora živi mirnim životom u Virdžiniji, posvećena porodici i pisanju o svojim iskustvima. Ponekad, kaže, i dalje sanja onu žutu svetlost i oseća onaj neobjašnjivi mir. A kada je pitaju da li zaista veruje da je videla zagrobni život, samo se blago nasmeje i kaže:
„Nije važno da li mi verujete. Važno je da razumete — život se ne završava kad prestane disanje.“
Možda nećemo nikada moći naučno dokazati šta se dešava „posle“. Ali priče poput njene podsjećaju da između nepoznatog i svetlosti postoji prostor za veru, za tišinu i za nadu. A možda je baš to, kako Debora kaže, ono što zovemo — život posle života
