U današnjem članku vam pišemo na temu Vedrane Rudan, hrvatske književnice i kolumnistkinje, koja poslednjih godinu dana vodi najvažniju i najtežu bitku svog života borbu s rakom.
Ona je u maju 2024. godine otvoreno obelodanila dijagnozu, a od tada javno piše i govori o iskustvu bolesti kroz tekstove i intervjue, bez zadrške i u svom prepoznatljivom stilu. Njeni zapisi „Djevojka u zagrljaju metastaza“ postali su mesto gde bol, bes i crni humor postoje rame uz rame, pokazujući kako izgleda život u trenutku kada se sve meri između dana i noći.
Od trenutka kada je saznala da boluje od retkog karcinoma žučnih kanalića, Vedrana je odlučila da ne bude tiha. „Moje je rak j***no redak“, napisala je u jednom od prvih zapisa, naglašavajući da nema nameru da se uljuljkuje u tuđe prognoze i brojeve. Već tada je dala ton svojoj borbi – direktan, surov, ali iskreno ljudski. Govorila je o operacijama, zračenju, o tome kako je bolest pogodila njen svakodnevni život, kako su se troškovi nagomilali, ali i o onim sitnim stvarima koje je usrećuju – jakna kupljena na internetu ili trenutak pažnje voljenog čoveka. U toj iskrenosti krije se snaga kojom razoružava i sebe i druge.
- Njena javna borba postala je i lična drama koja se preliva u društvenu refleksiju. Pišući o bolestima, Vedrana zapravo piše i o svetu u kome živimo – o penzijama koje ne pokrivaju osnovne troškove, o prijateljima koji uskaču kada država zakaže, o ljubavi koja se proverava tek kad se suočimo sa krajem. U njenim rečima oseća se i gorčina i nežnost, i gnev i tuga, ali u svemu postoji jedna konstanta – potpuna odsutnost iluzija.
Da bismo razumeli Vedranu, moramo se vratiti u njeno detinjstvo. Rođena 29. oktobra 1949. godine u Opatiji, odrasla je u Mošćeničkoj Dragi, u teškim porodičnim uslovima. Majka se borila sa depresijom i alkoholizmom, otac bio ribar i vrtlar, ali i figura nasilja i traume. Sama je priznala da je više puta pokušala da mu oduzme život, sećajući se scena nasilja koje su je oblikovale. Govorila je o tome otvoreno, bez imalo uljepšavanja, čak i o sopstvenim suzama koje nije mogla da pronađe na njegovoj sahrani. Iz tih rana potekla je njena književnost – oštra, beskompromisna i često provokativna.
Njena karijera obeležena je knjigama i kolumnama koje su mnogi doživljavali kao šokantne, ali koje su uvek bile neposredan glas žene koja ne želi da ćuti. Pisala je o nasilju u porodici, političkoj korupciji, o licemerju društva, o ženskim sudbinama. Njeni naslovi, poput „Uho, grlo, nož“, postali su prepoznatljivi po brutalnoj iskrenosti, baš onakvoj kakvu danas prenosi u svojim zapisima o bolesti.
- Lični život Vedrane Rudan takođe je bio ispunjen dramama i promenama. Iz prvog braka, koji opisuje kao težak i nasilan, ima dvoje dece – sina Slavena i ćerku Asju. Kasnije je ušla u vezu i brak s Ljubišom Drageljevićem, advokatom iz Srbije, koji je mlađi od nje osam godina. O njemu govori kao o čoveku koji ju je naučio toleranciji i promenio je nabolje. O svojoj deci priča s ponosom, naglašavajući da su joj upravo oni pokazali šta znači bezuslovna ljubav.
I u svojim najtežim danima, Vedrana ostaje dosledna – bez kompromisa, bez foliranja. Njena pisma o bolesti nisu samo dnevnici očaja, već i dokument o vremenu i društvu u kojem živimo. Kada piše o hemoterapijama, piše i o zdravstvenom sistemu. Kada piše o smrti, piše i o ljubavi. Kada piše o svojim strahovima, zapravo pokazuje da pisanje za nju nije samo profesija, nego način da ostane živa.
Vedrana Rudan danas je simbol hrabrosti i autentičnosti. Njena borba protiv raka nije samo medicinska, nego i književna, društvena, pa i filozofska. Ona pokazuje da čak i u trenutku kada telo slabi, glas može biti snažniji nego ikada. U njenim rečima oseća se poruka koja nadilazi bolest: suočavanje sa istinom, koliko god bila bolna, može biti jedini put ka slobodi.
„Pisati znači živeti, čak i kad vreme daje ultimatum.“ Ta rečenica mogla bi da sažme ono što Vedrana danas predstavlja – ženu koja u tišini bola pronalazi snagu da govori za sve nas
