Njegovo objašnjenje biblijske rečenice „Čini dobro čak i onima koji ti čine zlo“ poziva na duboko razmišljanje o tome šta znači istinska ljubav i kako bi trebalo da se ponašamo u svetu koji često favorizuje suprotno osvetu, neprijateljstvo i odmazdu.
Gojko Perović je na jedan vrlo iskren i jednostavan način objasnio šta znači ljubiti neprijatelje i raditi dobro čak i onima koji nas povređuju. „Lepo je to čuti, ali ludo je to čuti, ludo za ovaj svet,“ kaže Perović, dodajući da se pravilo ljubavi i praštanja može činiti nerealnim u svetu u kojem često vlada zakon „oko za oko“. On, međutim, smatra da nije reč o tome da budemo naivni, već da se vodimo višim principima, onim Božijim, koji su mnogo dublji i trajniji od svetskih vrednosti.
Perović podeljuje svoje iskustvo sa slušaocima i citira rečenicu koju mu je rekao jedan majstor sa Cetinja: „Sa ljudima ljudski, a sa fukarom fukarski… To ti je zlatno pravilo.“ Ovo pravilo, prema njegovim rečima, može izgledati kao praktično uputstvo za život, jer pokazuje da je ponekad teško biti ljubazan prema onima koji ne razumeju druge osim kroz grube reči. Gojko Perović jasno ukazuje na to da u takvim situacijama možda nećemo moći da izbegnemo konflikte ili nasilje, ali poziva da ipak težimo ka višim vrednostima, jer naš cilj nije život u skladu sa trgovinskim principima – kako da izvučemo nešto za sebe, već da prenesemo silu večnog života.
- On se pita: „Ko to nama govori da ljubimo neprijatelje svoje?“ Odgovor je jasan – to je sam Bog, koji nas poziva da obasjavamo svaku dušu, bez obzira na to kako se drugi prema nama ponašaju. „Ljubiti neprijatelje“ znači živeti u skladu sa Božijim učenjem i ne biti vođen materijalizmom ili ličnom koristi. Jer, kako kaže sveštenik, pravi hidžab nije samo izbegavanje zla, već činjenje dobra, čak i onda kada to izgleda ludo. On nas podseća da smo pozvani da činimo dobro bez računanja, kao što je i Bog učinio prema nama.
Perović nadalje tumači da pravo verovanje nije u tome da stalno očekujemo nagrade ili pohvale od ljudi, već da prenosimo snagu večnog života, koja se temelji na veri i ljubavi prema Bogu. „Nismo ništa postigli“, kaže on, „ako se posle pričešća ponašamo kao da se nismo pričestili.“ Biti u zajednici s Bogom znači promeniti ponašanje prema drugima, biti veći, skromniji i prepoznati da sve što imamo dolazi od Boga.
Perović zatim priča o jednom čoveku koji nije kalkulisao sa svojim životom, nije pravio planove kako da se što više obogati, već je radio iz srca. „Svi bismo mu savetovali da se brine za svoju porodicu, a ne da daje komšiji…“ Ali ovaj čovek je nesebično pomagao drugima, čak iako su mu saveti govorili suprotno. Iako je on umro, njegov duh dobrote je živio kroz njegovu porodicu. Perović nam jasno poručuje da sve što činimo sa ljubavlju i verom u Boga, na kraju se vraća na naše najmilije i na nas.
- Ovaj skromni način života, koji ne traži uzvrat ili nagradu, već daje iz srca, često se ne razume u današnjem društvu, gde ljudi teže materijalnoj dobitnoj, ali Perović nas podseća da ono što imamo je dar od Boga, i sve što dajemo drugima vraća nam se u mnogo većim merama. „Daj i vratiće ti se,“ poručuje on, jer prava sreća ne dolazi od gomilanja stvari, već od činjenja dobrih dela.
Na kraju, Perović zaključuje: „Neka nas u ovoj nauci, ako bez ovoga ne uradimo – ništa nismo zaradili.“ Jer ljubav prema neprijatelju i činjenje dobra u svetu gde dominira egoizam i materijalizam može delovati ludo, ali je zapravo jedini pravi put ka životu i sreći koju tražimo
