U današnjem članku vam pišemo na temu Srđevdana i priče o svetiteljima Sergiju i Vakhu. Ovo je praznik koji se duboko poštuje u hrišćanskoj tradiciji, a sa sobom nosi i legendu o vernosti veri, kao i brojna narodna verovanja koja se i danas prenose s kolena na koleno.
Prema predanju, Sveti Srđa i Vakho bili su rimski dostojanstvenici na dvoru cara Maksimijana, savladara cara Dioklecijana. Uprkos visokom položaju, nisu želeli da se odreknu svoje hrišćanske vere i poklone rimskim bogovima. Upravo ta nepokolebljivost postala je razlog njihovog stradanja. Car Maksimijan im je oduzeo odoru i sve znakove časti, a zatim ih poslao u progonstvo. Njihov put od vojnika do mučenika bio je obeležen verom i snagom koja nadilazi ljudske strahove.
Kada su stigli pred namesnika Antioha, pružena im je poslednja šansa – mogli su da se odreknu Hrista i spasu život. Ali, obojica su ostala verna. Vakhu su vojnici pretukli do smrti, dok je Sergije mučen i na kraju pogubljen u sirijskom gradu Rosafu. Njihovo stradanje dogodilo se oko 303. godine, ali je uspomena na njih ostala da traje vekovima.
- Sveti Sergije naročito je bio poštovan u Resafi, gradu gde je ubijen. Toliko je bio važan za lokalnu zajednicu da je Resafa kasnije nosila ime „Sergiopolis“ i postala hodočasničko mesto koje je okupljalo vernike iz čitavog Istoka. Ljudi su dolazili da se pomole i sete mučenika koji su svojim životima pokazali da vera može biti jača od straha pred smrću.
Na našim prostorima, Srđevdan je zauzimao važno mesto. U srednjovekovnoj Zeti ova slava bila je među značajnijima. Tome svedoči crkva Svetih Sergija i Vakha na reci Bojani, gde su sahranjivani vladari dinastije Vojislavljević tokom 11. i 12. veka. Kasnije, krajem 13. veka, kraljica Jelena Anžujska zajedno sa svojim sinovima, Dragutinom i Milutinom, obnovila je crkvu i učinila je toliko prostranom da je mogla da primi tri hiljade vernika. To pokazuje koliko je kult ovih svetitelja bio snažan i važan za narod i vladare tog vremena.
Postoji i legenda da su prilikom prenosa moštiju Svetog Save u Mileševu, zajedno prenete i mošti Svetog Sergija i Vakha. Njihov kult je u Mileševi postojao i ranije, a freske koje prikazuju ova dva svetitelja smatraju se delom najranijeg freskopisa tog manastira. To govori o dubokoj povezanosti srpskog naroda sa ovim svetiteljima i njihovom ulogom u verskom životu.
Kada je reč o običajima, Srđevdan spada u mrsne slave, što znači da se tada priprema raznovrsna hrana od mesa i mlečnih proizvoda, osim ako praznik padne u sredu ili petak kada se poštuje post. Narod je verovao da tog dana ne treba obavljati određene poslove. Zemljoradnici posebno nisu izvodili volove u polja jer se smatralo da nije dobro orati na ovaj dan. Oni koji imaju baštu ili gaje biljke i danas izbegavaju da se bave poljoprivrednim poslovima na Srđevdan. Takođe, verovalo se da ni kućni poslovi nisu poželjni jer se na taj način privlači loša energija u dom.
- Pored običaja i verovanja, Srđevdan se obeležava i kroz molitvu upućenu ovim svetiteljima. Ljudi se mole Svetom Sergiju i Vakhu za zdravlje i zaštitu, verujući da stoje pred prestolom Hristovim i mogu posredovati za spas duše i tela. Molitva za zdravlje često se izgovara sa nadom da će se odagnati slabosti i bolesti, a da će vera doneti mir i snagu.
Srđevdan je više od običnog praznika – on je spoj legende, istorije i tradicije. On pokazuje kako su vera i istrajnost postali temelji kulture i običaja koji su se prenosili kroz vekove. Sveti Srđa i Vakho ostali su simbol mučeništva i odanosti, a njihov praznik i danas okuplja porodice i podseća na važnost duhovnih vrednosti.
Danas, kada se obeležava Srđevdan, vernici se ne prisećaju samo njihove žrtve već i snage koju su pokazali u najtežem trenutku svog života. Njihova priča podseća da istinska vera ne poznaje strah, da odanost nije prolazna i da se hrabrost meri snagom duha, a ne snagom tela. Zato ovaj praznik i dalje živi u narodnom sećanju, ostavljajući trag i u svakodnevnim običajima, ali i u duhovnom životu zajednice
