U današnjem članku vam pišemo na temu prijateljstva koje traje decenijama i boli kada ga prekine smrt. Priča o pevačici Snježani Komar i Halidu Bešliću nije samo priča o estradi i zajedničkim pesmama to je priča o ljudskoj bliskosti, podršci i emociji koja nadilazi vreme.
Njihov duet „Ja žalim ružu“, snimljen pre četrdeset godina, bio je tek početak puta na kojem su jedno drugome postali najbliži prijatelji, gotovo porodica.Vest o Halidovoj smrti za Snježanu je bila udarac koji je teško opisati. Sama je rekla da ga je doživljavala kao brata – kolegu i prijatelja, ali i čoveka koji je uvek bio tu, bez obzira na okolnosti. „Bio mi je brat, veliko srce, čovek iz naroda. Za njega niko nikada nije rekao ružnu reč,“ ispričala je, prisećajući se dana kada su rame uz rame gradili svoje karijere.
- Njihov poslednji razgovor posebno je ostao urezan u Snježanino sećanje. Halid joj je poverio da ima tumor na jetri i izraslinu na debelom crevu, dodajući da ne može na operaciju. Ona je odmah posumnjala na metastaze, iako veruje da on sam nije bio svestan punog obima bolesti. U njegovom glasu nije bilo panike, ali je bilo izbegavanja – govorio joj je „nemoj sada dolaziti“, kao da je želeo da ga pamti drugačijeg, snažnijeg.
No, osim tog razgovora, Snježana se priseća i sna koji ju je uznemirio svega nekoliko noći pre Halidove smrti. U snu je videla Halida kako odlazi, ne pitajući je da li će poći s njim. Znala je, kaže, da to nije dobar znak. Kada je stigla vest o njegovom odlasku, taj san je dobio bolno jasno značenje.
Snježana Komar, međutim, nije samo Halidova prijateljica i koleginica. Njena životna priča sama po sebi podseća na scenario filma – sa svim usponima, padovima, ljubavima i tragedijama. Udala se kao maloletna, sa sedamnaest godina, za muzičara Fudu, čoveka koga su njeni roditelji osporavali i zbog godina i zbog reputacije. Ali ljubav je pobedila, pa su Snježana i Fudo zajedno gradili život i muzičku karijeru. On je bio harmonikaš, njen oslonac i prvi koji je prepoznao njen talenat.
- Njihov brak doneo je i decu – sinove Elvisa i Harisa. Elvis je rođen kao sedmanče, za lekare gotovo bez nade, ali je preživeo. Snježana priznaje da je zbog posla mnogo radila i često bila odsutna, pa su decu odgajali njeni roditelji i sestra. Danas kaže da sve što je propustila sa sinovima pokušava da nadoknadi kroz vreme koje provodi sa unukom Isabellom. Muzika ju je odvela na put, ali porodica je ostala koren koji je drži.
Nažalost, Snježana je prošla i kroz veliku tragediju – njen suprug Fudo preminuo je 2004. godine od karcinoma pluća. Bio je to trenutak koji pamti kao najteži u svom životu. Umro je na njenim rukama i rukama sina Harisa, a bol tog trenutka, kako kaže, nikada nije nestala. „I danas je ista praznina, ista rana,“ priznaje. Uprkos tome, nastavila je da živi i peva, jer je muzika bila njen spas i lek.
Kada govori o Halidu, njen glas odaje mešavinu tuge i zahvalnosti. On nije bio samo kolega sa scene – bio je prijatelj u pravom smislu te reči, čovek uz koga je rasla i uz koga je delila i uspehe i bol. Njegova smrt za nju znači gubitak brata, ali i podsećanje da pesme koje ostaju iza njega neće dozvoliti da padne u zaborav.
„Halid nikada neće pasti u zaborav,“ rekla je Snježana, podvlačeći da će njegove pesme živeti sa generacijama koje dolaze, baš kao što će se i njihovo prijateljstvo zauvek pamtiti.
Na kraju, kroz sećanja Snježane Komar jasno se vidi: iza estradnih svetala i aplauza stoje ljudi od krvi i mesa, sa svojim radostima i tugama, svojim snovima i gubicima. Halid i Snježana bili su primer da prava prijateljstva traju duže od pesama i scena, a ono što ostaje iza njih nije samo muzika, već i ljudska toplina, podrška i sećanje koje ne bledi
