U današnjem članku vam pišemo na temu priče koja je istovremeno tragična i zastrašujuća priče o jednoj majci koja je 20 godina verovala da njen sin negde živi u ilegali, dok je istina bila mnogo mračnija. To je priča Vere Ivanovne, žene iz malog ruskog grada, čije je poverenje, majčinska ljubav i strpljenje iskorišćeno na najokrutniji način.
Sve je počelo davne 1996. godine, kada je njen sin Arkadij Mustjukov iznenada nestao. Imao je 29 godina, tek se vratio iz vojske, bio omiljen među devojkama, ali nije uspevao da pronađe posao. Njegov lični život bio je pun preokreta – imao je dete sa jednom ženom, dok je s drugom, Antoninom Loginovom, započeo novu vezu. Bio je nestalan, sklon alkoholu, ali majka nikada nije mogla da zamisli koliko će daleko otići njegova životna priča.
- Kada se jedne večeri nije vratio kući, Vera je počela da brine. Dve nedelje kasnije, na kapiji je pronašla poruku u kojoj je njen sin tvrdio da se uvalio u nevolju i da mora da se sakrije. Rukopis je ličio na njegov, i ona je poverovala. Turbulentne devedesete, prepune mafijaških obračuna i nestanaka, činile su takvu priču uverljivom. Antonina je potvrdila njene sumnje, rekavši da je Arkadij svedočio ubistvu kriminalnih vođa i da je morao da pobegne.
Tako je počela obmana koja će trajati više od dve decenije. Svaki peti u mesecu Vera je dobijala pisma – kratke beleške, na komadićima papira, u kojima ju je sin molio za novac, hranu, lekove. Slala mu je pakete sa kobasicama, konzervama, kondenzovanim mlekom, lekovima. Redovno mu je davala deo svoje penzije, često i po 200 evra, a ponekad i više. Nikada ga nije videla, ali verovala je njegovim rečima: da mora ostati u ilegali, da ga policija ne sme pronaći, da će ga kriminalci ubiti ako izađe na videlo. Na njegov zahtev, spaljivala je svako pismo nakon što ga pročita, kako bi uništila svaki trag.
Godine su prolazile. Došla je nova era – mobilni telefoni, internet, brza komunikacija – ali Arkadij je i dalje u pismima tvrdio da ne može da zove. Vera je čekala. Čekala je sve dok, 2015. godine, pisma iznenada nisu prestala da stižu. Njeno srce je slutilo najgore.
- U januaru 2016. stigao je poziv sa nepoznatog broja. Ženski glas rekao je: „Ne očekuj više svog sina, nikada se neće vratiti. Tonja ga je ubila. Sahranila ga je u staroj kući.“ To je bio kraj iluzije. Istina je izašla na videlo: Antonina Loginova ga je ubila još 1996. godine i gotovo 20 godina lagala Veru, koristeći njenu ljubav i poverenje da bi dolazila do novca i poklona.
Antonina nije negirala ubistvo. Tvrdila je da je živela sa Arkadijem kratko vreme i da je on bio nasilan – da je tukao nju, da je pio, pa čak i da je silovao njenu maloletnu ćerku. Tog kobnog dana, kako je ispričala, došao je pijan, počeo da je davi, a ona je u panici zgrabila čekić i udarila ga 15 puta u glavu. Zatim je njegovo telo umotala u ćebe i zakopala u podrumu sopstvene kuće. Nakon toga je nastavila život kao da se ništa nije dogodilo – pila čaj kod Vere, slavila rođendane njenog sina i bez stida održavala mrežu laži.
Najstrašnije je što Antonina nikada nije odgovarala za ubistvo. Zbog zastarelosti slučaja, istražitelji nisu mogli da je gone. Osuđena je samo za prevaru, jer je godinama uzimala novac i poklone namenjene Arkadiju. Za to je odležala četiri godine zatvora, a potom nastavila život u drugom gradu, bez trunke griže savesti.
- Vera Ivanovna nikada nije dočekala pravdu. Preminula je godinu dana pre nego što je istina u potpunosti izašla na videlo. Do poslednjih dana života branila je ugled svog sina, verujući da nije bio monstrum kakvim ga je Antonina prikazivala. „Bio je dobar, da, pio je, ali nije bio čovek koji bi nanosio takvo zlo,“ govorila je.
Njena ljubav bila je slepa, ali beskrajna. Živela je u nadi, slala pakete i novac, čuvala svaki trag misleći da negde, u ilegali, njen sin diše i čeka bolja vremena. U stvarnosti, on je ležao mrtav u podrumu Antoninine kuće, dok je majka verovala u njegove poruke koje nikada nije pisao.
Ova priča ostaje jeziv primer kako bol, poverenje i nada mogu biti zloupotrebljeni. Vera je verovala svom sinu, a Antonina je tu veru iskoristila do krajnjih granica. Pravda nikada nije stigla onako kako je trebalo – i možda je to ono što najviše boli
