Godine 1979. u malom američkom gradiću Salemu, jedan muškarac je donio odluku koja će zauvek promeniti život devet devojčica, svaka s drugačijom pričom, ali sve sa istim gorkim iskustvom bile su djeca koju niko nije želeo.
Tomas Reynolds, tih i stidljiv čovek, pojavio se na vratima sirotišta i, kad ga je direktorica pitala koju devojčicu je došao da usvoji, odgovorio je: „One koje niko neće.“
- Njegov odgovor izazvao je čuđenje. Tomas nije imao mnogo – staru kuću, kamionet koji se raspadao, posao u radionici za popravku traktora, ali imao je nešto neprocenjivo: ogromno srce koje je bilo spremno da prihvati devet devojčica koje su godinama živeli sa osećajem da nisu dovoljno voljene. Tomas im je dao ljubav, pažnju i vreme, a to je bilo bogatstvo koje su u tom trenutku najviše trebale.
Prvog dana kada su devojčice stigle u njegovu kuću, situacija je bila haotična. Najmlađa, Lusi, imala je samo tri godine i nije prestajala da plače. Najstarija, Meri, bila je trinaestogodišnja devojčica koja nije želela da komunicira sa nikim. Tomas je sedeo na podu, okružen devojčicama, i rekao im: „Znam da nisam savršen. Ne umem da pletem kose, ne znam da kuvam palačinke, i sigurno ću grešiti. Ali obećavam da nikada neću otići.“ Tih nekoliko reči su bile dovoljne da te devojčice, koje su godinama verovale da nikad neće biti voljene, prvi put pogledaju čoveka bez straha.
Godine su prolazile, a Tomas je svako jutro vozio devojčice u školu svojim starim kamionetom. Svako veče su sedili za stolom, a on im je pričao bajke koje je sam smišljao. U njegovim pričama, umesto kraljeva i princeza, glavne junakinje bile su one devojčice. Tomas je imao jednostavno objašnjenje za svoje postupke: „Zato što nijedno dete ne zaslužuje da misli da nije dovoljno voljeno.“
- Kako su devojčice odrastale, svaka je razvijala svoju strast. Meri je postala učiteljica, Sara, koja se godinama borila sa astmom, postala je doktorka, a Klara je upisala muzičku akademiju i naučila svoje sestre da sviraju klavir. Iako Tomas nikada nije imao mnogo novca, devojčice su imale ljubav, a to je bilo najvrednije što im je mogao dati.
Kada je Tomas imao 68 godina, doktori su mu saopštili da je srce slabo. Njegov odgovor bio je jednostavan: „Srce je radilo prekovremeno četrdeset godina. Ima pravo da se odmori.“ Međutim, ljubav koju je pružio svojoj porodici nikada nije nestala.
Četrdeset šest godina kasnije, u maju 2025. godine, devet žena okupilo se ispred iste kuće u Salemu. Kuća je bila renovirana, ofarbana u belo, ali na tremu je još stajala stara stolica za ljuljanje. Meri, sada sedokosa učiteljica, držala je fotografiju iz 1979. godine, na kojoj su devet malih devojčica i čovek sa velikim osmehom. Sara, koja je kroz suze podelila svoje sećanje, prisetila se reči koje je Tomas rekao kad je pala ispit iz medicine: „Jedan neuspeh ne briše tvoj trud. Samo ga odlaže.“
Sedele su na travi, razgovarale satima, a svaka od njih ponavljala je isto: „On nas nije spasao zato što je morao. Spasao nas je zato što je verovao u nas kad niko drugi nije.“ Na kraju su osnovale fondaciju pod imenom “Tomasovo srce”, koja pomaže deci iz sirotišta da dobiju stipendije i domove.
Na zidu kuće postavljena je ploča sa natpisom: „Ovdje je čovek koji je dokazao da porodica nije stvar krvi, već ljubavi.“ Kad su odlazile, najmlađa, Lusi, sada baka, zastala je i pogledala kuću. „Znate,“ rekla je, „kad sam bila mala, mislila sam da je čudo to što nas je devetoro preživelo pod istim krovom. Ali danas znam — pravo čudo je što nas je voleo jednako.“
Sunce je polako zalazilo, a kroz prozor kuće kao da je dopirao tihi šum stolice za ljuljanje. Možda je to bio vetar, a možda, samo možda — Tomas koji je opet čitao bajku o devet devojčica koje su postale heroji svog vremena.
