Magdalena je prolazila kroz težak period svog života, nakon što ju je muž izdao i oterao iz njihove vile. Ova nepravda nije uništila njen duh, već je pronašla snagu da se bori za svoju decu.
U jednoj tihoj noći, u mramornoj sali vile u Guadalajari, odjeknuo je hladan, ogorčen glas Don Ernesta Villarreal-a: „Nikada više ne želim da vas vidim u ovoj kući — ni tebe, ni tvoju decu!“ Magdalena je stajala pred njim, bleda i zbunjena, dok su njena deca, uplašena, skrivala lica iza njenih nogu. Ernesto je podigao čašu vina, i njegova lica, koje je obasjavala samo slaba svetlost, odražavala su okrutnost i hladnoću. „Svi mi smetate. Nestanite iz mog života,“ izgovorio je bez trunke sažaljenja.
Magdalena je potisnula suze, uzela najmlađeg sina u naručje i, ne govoreći ništa, povela svoju decu ka vratima. Zatvaranje vrata je bilo jedini zvuk koji je pratio njihov polazak iz vile koja je bila njihova kuća. Iako su pokušavali da se nose sa situacijom, noć koja je padala kao da se rugala njihovoj nesreći. Kamioni su prolazili pored njih, a niko nije znao da je porodica upravo ostala bez krova nad glavom. Magdalena je hodala satima, sa torbom u kojoj je nosila samo nekoliko stvari i papirologiju. Njena duša bila je ispunjena tugom, ali nijednim pogledom nije pokazivala slabost.
- Kada su stigli do parka, deca su se umorna smestila na klupu. Camila, najstarija, sa drhtavim glasom pitala je: „Mama, hoćemo li se vratiti kući?“ Magdalena je stisnula usne, pogledala u noćno nebo, i nije rekla ništa. Tada je, iz tame, naišao stariji muškarac, komšija iz prošlosti – Don Javier, čovek koji je oduvek poštovao Magdalenu. Prišao je tiho, pogledao decu na klupi i, vidno uzrujan, upitao: „Šta ti je uradio?“
Suza joj je skliznula niz obraz, ali brzo ju je obrisala i odgovorila: „Izbacio nas je. Nemamo gde.“ Don Javier je bez reči skinuo svoj šešir, klimnuo glavom, i rekao: „Idete sa mnom.“ Njegova kuća, koja je bila mala i skromna, bila je ipak topla i pružila im sigurno utočište. Te noći su deca spavala na improvizovanim dušecima, a Magdalena, sedeći kraj prozora, donela je važnu odluku. Nema vremena za očaj, moraće da se bori.
Narednih meseci radila je neumorno, perući tuđe kuće, praveći odeću, i prodajući kolače na pijaci. Deca su joj pomagala koliko su mogla. Camila je čuvala mlađe, dok je Mateo nosio gajbe za susede. Iako su živeli u siromaštvu, ljubav i zajedništvo u njihovoj porodici nisu izostajali.
Godina dana kasnije, Magdalena je uspela da sakupi dovoljno novca i otvori malu radnju. Iako skromna, ubrzo je postala omiljeno mesto među komšijama. Ljudi su dolazili ne samo po namirnice, već su uživali u njenim savetima i smehu koji su je pratili. Deca su rasla. Camila je, zahvaljujući svojim rezultatima, osvojila stipendiju za gimnaziju. Mateo je postao najbolji fudbaler u lokalnom timu. Čak su i Luisito i Tomás, najmlađi, prestali da se plaše noći i ponovo su počeli sanjati.
- Ernesto je, međutim, bio na potpuno drugačijem putu. Njegov luksuzan život počeo je da se raspada. Posao mu je propao nakon što je napravio rizičnu investiciju. Prijatelji su ga napustili, a žena zbog koje je izdao svoju porodicu potrošila je poslednji novac i otišla sa mlađim ljubavnikom. Tri godine nakon što je izdao svoju porodicu, Ernesto je stajao na trotoaru ispred svoje nekadašnje vile, koja je sada pripadala strancima. Po kiši koja je padala, nije imao gde da ide.
Tada je začuo smeh. To je bio smeh njegove dece. Pogledao je prema svetlima male radnje preko puta, i na izlogu je ugledao natpis „Magdalena & Sons“, dok je miris sveže pečenog hleba dolazio iznutra. Ernesto je, bez reči, zakoračio unutra. U trenutku kada je ušao, svi su utihnuli. Camila ga je ugledala prva, sada već mlada dama. Mateo, stojeći iza pulta, gledao ga je sa distancom, a Magdalena je izašla iz kuhinje, prekrivena brašnom.
„Šta hoćeš, Ernesto?“ upitala je mirno. On je spustio pogled i, s tugu, rekao: „Došao sam da vas molim… za oproštaj.“ Osećao je da je obezvređen. Kiša je udarala o staklo, a u prostoriji je vladala tišina. „Nemam nikoga. Nemam ništa,“ ponovio je.
Magdalena ga je gledala dugo. U njenom pogledu više nije bilo bola, samo snaga. „Ernesto,“ rekla je na kraju, „sve što vidiš ovde izgradili smo bez tebe. Naučila sam da mogu da živim bez tvoje zaštite, a deca bez tvojih naređenja.“ Suze su mu nadošle u oči, a onda je pitao: „Mogu li… bar da ih zagrlim?“
Deca su se pogledala, a Camila je prva prišla i kratko ga zagrlila. Mateo mu je pružio ruku, ali hladno. Bio je to oproštaj, ali ne i zaborav. Magdalena ga je pokazala ka vratima: „Odi dostojanstveno. Ovde nisi više gospodar. Ovo je naš dom.“ Ernesto je izašao u kišu, manji nego ikada, dok je njegova bivša porodica slavila snagu i slobodu koju su zajednički stvorili.
Te noći, uz miris svežeg hleba i zvuke smeha, porodica je slavila nešto daleko važnije od bogatstva – slobodu i snagu koju su zajedno stekli
