Venčanje je trebalo da bude ostvarenje sna, trenutak u kojem život započinje u novom pravcu, obojen radošću i nadom. I zaista, sve je izgledalo savršeno muzika, zvona, osmesi i suze radosnice.
Ipak, iza tog sjaja skrivala se istina koja je čekala pravi trenutak da izađe na videlo. U trenutku kada je moj otac čvrsto uhvatio moju ruku i šapatom rekao: „Ulazi u auto odmah,“ shvatila sam da se nešto neobično dešava. Njegov glas je bio hladan, odlučan, drugačiji od onog koji sam navikla da čujem.
Pokušala sam da ga pitam šta se događa, ali pogledao me je onim strogim očima koje nisu ostavljale prostora za pitanja. Ethan, čovek za kog sam se tog dana udala, krenuo je za nama, ali jedan jedini pogled mog oca zaustavio ga je u mestu. Nisam mogla da verujem da na svom venčanju, u trenutku kada bih trebalo da koračam u sreću, zapravo bežim iz sale u nepoznato.
- U kolima je vladala potpuna tišina. Čuo se samo zvuk motora i guma na asfaltu, a moje srce je tuklo toliko snažno da sam imala osećaj da će se čuti u celom automobilu. Svaka sekunda putovanja do kuće trajala je kao večnost. Nije bilo reči, samo napetost koja je visila u vazduhu i gušila me.
Kada smo stigli, otac je konačno prekinuo ćutanje. Njegov glas bio je tih, ali pun težine. Rekao je: „Anna, čovek za kog si se udala nije onaj za koga se predstavlja.“ U tom trenutku osetila sam da mi se tlo izmiče ispod nogu. Nisam mogla da shvatim šta mi zapravo govori.
Izvukao je iz fioke debelu kovertu i pružio mi je. Ruke su mi drhtale dok sam kidala pečat, a oči su mi prelazile preko dokumenata koji su klizili u moje krilo. Fotografije, pasoši, izveštaji. Na svakoj slici bio je Ethan, ali sa različitim imenima. Jedan pasoš glasio je na Ryan Cole, drugi na Ethan Blake. U dosijeima su bile zabeležene prevare, pronevere, lažne diplome.
Šapat mi je izletao sam od sebe: „Ne… ovo nije moguće.“ Ali moj otac me je prekinuo. „Nažalost jeste. Pratio sam ga mesecima. Imao je tri različita identiteta u poslednjih pet godina. Nisi mu žena, Anna. Ti si mu sledeća žrtva.“
Odjednom su mi svi trenuci iz prošlosti počeli da imaju smisla – njegove čudne priče, kašnjenja koja nikada nije umeo da objasni, pozivi koje bi naglo prekidao kada bih ušla u sobu. Svi znaci su bili tu, ali ja sam ih ignorisala, verujući čoveku kog sam volela.
Sa suzama u očima upitala sam: „Zašto mi nisi rekao ranije, pre venčanja?“ Moj otac je uzdahnuo. Objasnio je da nije imao dovoljno dokaza do tog jutra i da nije želeo da rizikuje da me povredi optužbom koja bi mogla biti lažna.
- Te noći nisam zatvorila oči. Sedela sam pored venčanice koja je još uvek ležala prebačena preko stolice i iznova čitala dosije. Svaki detalj mi je parao dušu, ali i budio u meni hladnu odlučnost. Znala sam da moram da se suočim s njim.
Sledećeg dana sam ga pronašla. Kada me je ugledao, pokušao je da se nasmeje, kao da se ništa nije dogodilo. „Gde si nestala sinoć?“ pitao je. Nisam gubila vreme – predala sam mu koverat. Njegovo lice je u trenu izgubilo boju. Glas mu je zadrhtao dok je pitao: „Ko ti je ovo dao?“
Odgovorila sam mirno, iako mi je srce lomilo rebra: „Moj otac. Sve je provereno.“ Pokušao je da priđe, da objasni, ali ja sam se povukla korak unazad. Rekla sam mu: „Brak je poništen. Policija ima sve dokaze. Ako pokušaš da me kontaktiraš, završićeš u zatvoru.“
Nije imao snage da odgovori. Okrenuo se i otišao, a ja sam stajala tamo, svesna da se jedan deo mog života zauvek završio.
Mesec dana kasnije stigla je vest da je uhapšen u drugoj državi zbog prevare. Kada sam to čula, prvi put od venčanja osetila sam da mogu slobodno da dišem. Nije bilo lako – u srcu je ostala rana, ali istovremeno i olakšanje.
Naša kuća više nije mirisala na cveće i pirinač sa svadbe, ali mirisala je na mir, na sigurnost i slobodu. To je bilo dovoljno da nastavim dalje, jača nego ikada
