Ema je radila u restoranu Marino’s Italian Kitchen, gde je svakodnevno bila suočena s teškom stvarnošću života u kojem je jedva krpila kraj s krajem.
Svakog meseca je jedva uspela da pokrije troškove kirije, ali je ponekad nalazila utehu u malim stvarima, poput pomaganja skitnicima. Tokom svojih smena, Ema bi svaki put, čim bi se ručak završio, odnela ostatke hrane iza restorana. Tu je obično sedeo Joe – stariji skitnica, mršav i sa sede kose, koji je uvek mirno sedeo na staroj deki. On nije prosio, samo bi klimnuo glavom kao znak zahvalnosti i polako pojeo ono što bi mu Ema donela.
- Jednog dana, dok je Ema nosila sendvič upakovan u papir, iza nje je iznenada začuo vrisak. Stajao je Mr. Marino, gazda restorana, besan i crven u licu. „ŠTA to radiš?!“ grmeo je. Joe je ustao sa zemlje i mirno odgovorio: „Možda bismo mogli da porazgovaramo nasamo.“ Marino, podsmevajući se, odgovori: „Ja ne pričam sa prosjacima!“ Ali tada je Joe tiho skinuo kapuljaču i izgovorio rečenicu koja je sve prisutne u momentu utihnula: „Možda ćete ipak razgovarati sa čovekom koji poseduje ovu zgradu.“
Tišina je zadrhtala prolazom iza restorana, dok je kiša tiho padala niz oluk. Ema je stajala sa kišobranom, ne verujući onome što je upravo čula. Joe je smireno izgovorio svoje ime: „Joseph Harold Randall. Možda ste ga videli na ugovoru o zakupu.“ Marino je odmah pocrveneo i nije mogao da veruje svojim ušima. „To… to nije moguće“, rekao je. Joe je smireno nastavio: „Mogu da vam pokažem papire, ali mislim da već znate istinu.“
Emma nije mogla da veruje, gledajući prvo Marina, a zatim Joea. Srce joj je brže kucalo. Mislila je da pomaže nekom skitnici, a sada je shvatila da je Joe zapravo vlasnik svega. Marino, svesno da su svi radnici posmatrali kroz prozor kuhinje, pokušao je da umiri situaciju: „Dobro. Šta hoćete? Novac? Zahvalnicu?“ Joe je prišao i rekao: „Hoću da poštujete ljude koji rade za vas. Hoću da ova devojka, koja mi je pokazala više ljudskosti nego mnogi koje sam plaćao hiljadama dolara mesečno, ne ostane na ulici zbog toga što ima srce.“
Emma je osećala suze u očima. Nikada joj niko nije stao u odbranu ovako. Marino je urliknuo: „Ona je ukrala hranu! To mi stvara gubitke!“ Joe je samo hladno odgovorio: „Gubitke? Govorite o tanjiru testenine? Zna li iko koliko hrane bacate svake večeri? Ta hrana je moja. I od sada, ja odlučujem šta će se s njom desiti.“ Marino je bio šokiran: „Ne možete—“ Joe ga je prekinuo: „Mogu. Vaš ugovor o zakupu ističe sledećeg meseca. Neću da ga produžim.“
- Emma je drhtala. Ovaj potez je značio kraj Marino’s restorana. Marino, gotovo zaplačući, vrištao je: „Ne možete to da uradite! Ja sam ovde dvadeset godina!“ Joe je mirno odgovorio: „Dali ste sebi dvadeset godina da pokažete kakav ste čovek. Moja odluka je konačna.“
Zatim se okrenuo ka Emmi i rekao: „A ti, imaš posao kod mene ako ga želiš. Planiram da otvorim mali bistro sa pristojnim cenama, hranom za sve, a višak će ići ljudima kojima je potrebna.“ Ema je bila u šoku. Nije mogla da veruje onome što je čula. „Zaista… mislite da ja to mogu?“ Joe je odgovorio s osmehom: „Ti si već pokazala da imaš srce i radnu etiku. Naučićeš sve ostalo.“
Dani, koleginica iz restorana, istrčala je iz kuhinje, zagrlila Emmu i rekla: „Znala sam da si posebna.“ Marino je psovao tiho, ali Joe je podigao ruku i rekao: „Imate dve nedelje. Iskoristite ih da se oprostite kako dolikuje.“
Narednih dana, Ema je dolazila na posao sa mešavinom nervoze i uzbuđenja. Ljudi iz komšiluka su dolazili da vide „skitnicu koji je postao milioner“. Joe je sedeo u uglu restorana, ponekad razgovarao s gostima, ponekad beležio ideje za svoj novi bistro. Sve češće bi pozvao Emmu da sedi pored njega, diskutovali su o meniju, boji zidova, muzici.
„Želim da ovo mesto odražava duh onog što si uradila za mene,“ govorio je. „Toplo, iskreno i otvoreno.“ Emma je prvi put u životu osetila da njen glas ima vrednost.
Kada su prošle dve nedelje, Marino’s je zatvorio svoja vrata, a na tom istom mestu otvoren je „Randall’s Table“ – mali, svetli bistro sa velikim natpisom: „Niko ne odlazi gladan.“
Prvog dana, Joe je stajao pored Emme dok je presijecala crvenu vrpcu. „Ti si razlog zbog kog ovo postoji,“ rekao je.
Ema je duboko udahnula, gledala puni lokal i nasmešila se. „Ne,“ odgovorila je. „Razlog je to što neko veruje da dobrota i dalje ima mesto u ovom svetu.“ A kada je prvi beskućnik ušao i dobio tanjir tople supe, Ema je znala da je sve što je rizikovala bilo vredno
