Čovjek koji nije moga ni naslutiti da će ovaj dan promijenit mu pogled na život.Smjestite se udobno i pročitajte ovu sjajnu priču.
Bilo je sparno popodne u Manili, ulice su bile pune buke, a prodavci su dozivali kupce dok se miris pržene hrane širio trotoarima. Thomas Reyes, IT konsultant u tridesetim godinama, sedeo je sam u malom food courtu, upravo završivši svoj kasni ručak. Na tacni su ostali samo tragovi pirinča i jedna nedirnuta lumpia rolnica.
Kad je okrenuo pogled, ugledao je mršavu devojčicu u iznošenoj ružičastoj haljini. Njene sandale bile su prevelike, a ruke su joj se tresle dok je držala plastičnu kesu. Srce mu je stalo. Njegova reakcija bila je trenutna. „Naravno,“ rekao je, gurajući tacnu prema njoj. Devojčica je pažljivo prebacila ostatke hrane u kesu, brzo, ali dostojanstveno, kao da je želela da izgleda što manje pohlepno. „Hvala, gospodine,“ prošaputala je pre nego što je krenula da ode.
- Thomas nije mogao da je pusti. „Čekaj,“ pozvao je, ustajući. „Jesi li sama?“ Devojčica je klimnula glavom. „Mama je u bolnici. Tata… ne znam,“ odgovorila je tiho. Nešto u njegovim grudima se steglo. Instinktivno je krenuo za njom, a scena koju je video samo nekoliko ulica dalje naterala ga je da odmah pozove pomoć.
Srce mu je bilo u grlu dok je žurio za njom. Devojčica je hodala brzo, ali nije bežala – kao da je navikla da je ljudi ili ignoriraju ili povremeno prate pogledom. „Hej, čekaj,“ pozvao je nežno, ne želeći da je uplaši. Okrenula se, stala, ali nije rekla ništa. „Gde ideš?“ pitao je mirno. „Da vidim mamu,“ odgovori kratko, s glasom koji je bio tih, ali odlučan.
Thomas je osetio kako mu grlo postaje suvo. „U kojoj bolnici je tvoja mama?“ upitao je, zabrinut. Devojčica mu je rekla ime male državne klinike, koja se nalazila samo nekoliko kilometara dalje. Thomas je znao za tu bolnicu – osoblje je radilo za male plate, a zalihe su često bile na izdisaju. „Mogu li da te odvezem?“ pitao je. „Previše je daleko da bi išla peške.“ Oklijevala je, stiskajući kesu s ostatkom hrane kao da je to jedino što ima. Na kraju je klimnula glavom.
Njegov auto bio je parkiran iza ugla. Kada je otvorio vrata, devojčica je sela na ivicu sedišta, nesigurna da li je dozvoljeno da se udobno smesti. „Kako se zoveš?“ pitao je dok je startovao motor. „Lila,“ odgovorila je tihim, gotovo nečujnim glasom.
Ime joj je zvučalo krhko, kao da je ona sama bila. Thomas je vozio pažljivo, ali nije mogao da skine pogled s njenog lica u retrovizoru. Iako je bila prljava, njene oči bile su bistre i budne. Kada su stigli do klinike, prizor ih je zatekao. Hodnici su bili pretrpani, pacijenti su ležali na improvizovanim nosilima, a miris antiseptika mešao se sa zagušljivim vazduhom. Lila ga je povela do malene sobe na kraju hodnika.
- Na krevetu je ležala žena, gotovo potpuno budna, bleda kao zid. Lila je potrčala do nje i šapnula: „Mama, donela sam ti nešto da jedeš.“ Thomas je stajao na vratima, osećajući kako mu se srce steže. Žena je jedva otvorila oči, ali kad je ugledala Lilu, nasmešila se – taj osmeh bio je slab, ali pun ljubavi. „Ko je ovo?“ prošaptala je. „On mi je pomogao,“ rekla je Lila.
Thomas je prišao, predstavio se, i saznao da se žena zove Maria. Bila je u bolnici već nedeljama zbog infekcije pluća koja je postala ozbiljna jer nije imala novca za lekove. „Lekari kažu da ću biti puštena tek kad platim račun,“ rekla je tiho, kao da je sramota što to izgovara. Thomas je stajao u tišini, boreći se sa osećajem nepravde. Znao je koliko bi račun za takvu uslugu mogao da bude – nije bio prevelik, ali za nekog ko jedva preživljava, bio je nepremostiv.
„Koliko vam treba?“ pitao je, a Maria ga je pogledala zbunjeno. „Previše,“ odgovorila je tiho. Thomas nije oklevao. Pošao je do prijemnog pulta, saznao iznos i odmah izvadio karticu. Platio je, bez oklevanja, i rekao: „Oslobodite njen krevet što pre, i obezbedite joj antibiotike.“
Kad se vratio, Maria je plakala, a Lila ga je zagrlila bez reči. Thomas je osećao kako mu oči postaju vlažne. „Zašto to radite?“ pitala je Maria. „Jer niko ne bi trebalo da bira između života i računa,“ odgovorio je.
Narednih dana Thomas je dolazio svaki dan. Doneo je čist veš, novu odeću za Lilu, hranu za oboje. Kad je Maria bila dovoljno jaka da ustane, pomogao im je da pronađu sigurno utočište – malu sobu u hostelu dok ne stanu na noge. Njegov život se promenio, neprimetno, ali duboko. Više nije razmišljao samo o poslu i sastancima; svakodnevno je mislio na Lilu, na njenu zahvalnost kada mu je pružila crtež koji je nacrtala samo za njega, na Marijin osmeh kada je prvi put probala toplu supu koju im je doneo.
Jednog dana, dok je sedeo sa njima, Maria mu je rekla: „Niste nam samo pomogli – vi ste nas spasili.“ Thomas je tada shvatio da je i on spašen. Spašen od sopstvene ravnodušnosti, od otuđenosti u kojoj je živeo.
Mesec dana kasnije, Maria je našla posao u lokalnoj pekari, a Lila je krenula u školu. Thomas je i dalje svraćao – ne zato što je morao, već zato što su postali deo njegovog života. Više nije bilo slučajnog susreta sa gladnom devojčicom. Bilo je to novo prijateljstvo, nova porodica koju nije planirao, ali koja mu je vratila veru u ljude.
Te noći, kada je legao da spava, Thomas se setio prvog trenutka kada je čuo njen glas: „Gospodine, mogu li da dobijem vaše ostatke?“ I shvatio je da nikada neće zaboraviti taj dan
