Život mi je bio miran i jednostavan, daleko od svih komplikacija. Međutim, sve se promenilo onog dana kada sam sreao Hanh, ženu koja je potpuno promenila moj svet.
I onda, jednog dana, sretoh nju. Bila je mršava, u iznošenoj odeći, i sedela je pored pijace, sa ispruženom rukom. Njena izgled nije bio ono što me dirnulo, već su to bile njene oči – čiste, nežne, a opet ispunjene tugom. Dao sam joj nekoliko kolača od pirinča i flašu vode. Šapnula je: „Hvala” i spustila pogled.
- Nekoliko dana kasnije, ponovo sam je ugledao. Opet je sedela na istom mestu, mirna kao senka. Saznao sam da se zove Hanh, da nije imala porodicu ni dom, i da je preživljavala proseći. Dok sam je slušao, u meni je iznenada nešto probudilo. Nisam znao da li je to sažaljenje ili nešto dublje, ali nisam mogao da ostanem ravnodušan. Pitao sam je: „Ako pristaneš, oženiću te. Nemam mnogo, ali imaćeš krov nad glavom i hranu.”
Komšije su na pijaci počele da šapuću, govoreći da sam poludeo. Ipak, ona je, nakon nekoliko dana tišine, klimnula glavom. Venčanje je bilo skromno, sa nekoliko stolova i jednostavnim jelima. Selo je komentarisalo: „Khai se oženio prosjakinjom. To ne može dobro da završi.” Ali meni to nije smetalo.
Dve godine kasnije, naša kuća bila je puna smeha. Imali smo dvoje dece, ali seljani su i dalje pričali o tome kako smo siromašni. Ipak, jednog popodneva, selo je zadrhtalo. Tri luksuzna automobila ušla su u naše dvorište. Iz njih su izašli ljudi u skupim odelima. Zaustavili su se tačno ispred moje kapije.
Deca su prestala da se igraju, a ja sam zakoračio napred, brišući ruke o pantalone. Dvojica muškaraca u odelima izašla su iz prvog auta, a za njima žena u pedesetim, otmene pojave, sa biserima oko vrata. „Tražimo gospođu Hanh”, rekla je, njen glas zvučao je kao naredba.
Pogledao sam ka Hanh, koja je stajala na pragu sa detetom u naručju. Lice joj je bilo bledo, a usne drhtale. Deca su se stisla za njenu suknju, dok sam je pokušao ohrabriti pogledom. Žena u biserima je koraknula ka njoj: „Kćeri… konačno sam te pronašla.”
Selo je zanemelo. Šaputali su, ali ništa se nije čulo osim brujanja motora. Hanh je spustila pogled, a suze su joj tekle niz obraze. „Mama…”, prošaptala je.
- Te večeri istina je izašla na videlo. Hanh je potekla iz bogate porodice u glavnom gradu. Otac joj je bio vlasnik velike kompanije, a majka poznata dama. Kada je napunila osamnaest godina, pobunila se protiv pravila koja su joj nameštali, želeći da živi slobodno. Sukob sa porodicom završio se njenim bekstvom.
Godinama je živela u siromaštvu, odbijajući da se vrati, ponosna i tvrdoglava. Prosečenje na ulici bilo je njen izbor, sve dok nije srela mene.
„Zato nikada nisam govorila o prošlosti,” rekla je te večeri. „Nisam želela da me vidiš kao nekog ko beži od bogatstva, već kao ženu kojoj si ti dao šansu da ponovo bude čovek.”
Tih dana, selo je bilo ispunjeno glasinama. Neki su mislili da će se Hanh vratiti u bogatstvo koje je čekalo na nju, dok su drugi smatrali da sam sada „gospodin” samo zato što sam imao sreće. Ali nijedno od njih nije znalo istinu. Hanh je donela svoju odluku.
Njena majka nije odustajala. Pokušavala je da je ubedi: „Vratila bih te kući. Čeka te nasledstvo, sigurnost. Ovaj čovek ti ne može dati ono što ti možemo mi.” Ali Hanh ju je prekinula: „On mi je dao ono što vi nikada niste – ljubav bez uslova. On je stajao pored mene kad nisam imala ništa. Njega neću napustiti.”
Njena majka je bila tiha, a ja sam osećao kako mi srce lupa. Nedeljama nakon toga, tri automobila su ponovo došla, ali ovoga puta nisu doneli zahteve, već poklone. Hanhina porodica je odlučila da prihvati njen izbor. Doneli su poklone za decu, pomogli nam da obnovimo kuću i ponudili mi partnerstvo u porodičnoj firmi.
„Nisi izgubila ćerku,” rekao sam njenoj majci. „Samo si dobila unuke i zeta koji će ih čuvati.” Prvi put sam video osmeh na njenom licu.
Danas, kada prođem selom sa Han i našom decom, ljudi više ne šapuću. Sada spuštaju šešire i klimaju glavama. Ne zato što sam postao bogat, već zato što su shvatili nešto što nisu razumeli ranije: ljubav koju su prezreli može promeniti sudbinu i ponos.
Ja, običan čovek koji je nekada bio predmet podsmeha, sada živim sa ženom koja je mogla da izabere svet bogatstva, ali je odlučila da izabere mene i život koji smo zajedno izgradili. I svaki put kada me deca pozovu „tata”, a Hanh mi uveče šapne „hvala ti što si me spasio”, znam da su luksuzni automobili tog dana doneli istinu. Prava vrednost naše porodice nije u njima
