Anna je sedela uspravno za stolom, u tišini koja je visila u prostoriji kao težak oblak. Porodične večere kod Marcusovih roditelja nikada nisu bile prilika za iskreno okupljanje, već poligon na kome se prikrivala napetost iza paravana pristojnosti.
Zveckanje escajga bilo je jedini zvuk koji je remetio muk, dok su svi izbegavali da se pogledima sudare, kao da bi svaka reč mogla da probije tanku opnu lažne harmonije.
Sve je trajalo dok iznenada čaša crnog vina nije skliznula iz Annine ruke. Tamna tečnost razlila se preko belog stolnjaka, poput krvave mrlje na snegu. Marcus je naglo podigao glavu, a u njegovim očima pojavila se ljutnja koja je kipela ispod maske uljudnosti. „Zar stvarno?“ promrmljao je kroz zube, s jedva prikrivenim besom. „Možeš li bar jednom da ne napraviš scenu?“
- Annini obrazi su planuli, ali ovoga puta nije oborila pogled. Želela je da kaže nešto, da objasni ili bar da zaustavi eksploziju, ali Marcus je već ustao. Stolica je zaškripala, a njegov glas, povišen i oštar, presekao je prostoriju: „Dosta mi je!“ Zgrabio je Annu za ruku i počeo da je vuče ka izlazu. Tišina je pala nad prisutne. Čak je i Eleanor, njegova majka, oklevala da se umeša.
„Pusti me“, šapnula je Anna, ali njegova ruka samo je sve čvršće stezala. U sledećem trenutku, dogodilo se ono što niko nije očekivao. Marcusova ruka poletela je, a zvuk udarca presekao prostoriju kao pucanj. Stolnjak se zgužvao, pribor je zadrhtao, a svi su ukočeno posmatrali prizor.
Anna je uspravila glavu i pogledala muža. Na njenom licu nije bilo straha – samo leden osmeh koji je govorio više od reči. „Da li je to sve što imaš, Marcus?“ rekla je tiho. Ta rečenica bila je poput oružja koje je razoružalo njegov bes. Prvi put, Marcus je izgledao zbunjeno.
Anna je polako posegla u svoju torbu i izvukla fasciklu. Papiri su kliznuli po stolu, a šuštanje je zvučalo glasnije od svih glasova koje su gosti pokušavali da potisnu. „Ovo su kopije mejlova“, rekla je mirno. „One koje si razmenjivao sa ženom iz kancelarije. Misliš da si ih obrisao, ali ja sam sve sačuvala. Imam i poruke, fotografije… sve.“
Marcus je problijedio, a njegova majka Eleanor širom je otvorila oči. Arthur, njegov otac, spustio je pogled, kao da bi se najradije sakrio ispod stola. „Šta hoćeš time da kažeš?“ promuklo je upitao Marcus, ali njegov glas više nije imao onu sigurnost.
- „Želim da znaš“, nastavila je Anna, „da nisam glupa. Da nisam nemoćna. I da večeras prestaje tvoje ponižavanje. Pokrenula sam postupak za razvod. Od ovog trenutka, sve maske su pale. Više nećeš glumiti heroja.“
Marcus je pokušao da zgrabi fasciklu, ali papiri su mu ispali iz ruku. Fotografije su se razletele po podu, a gosti su u neverici posmatrali dok su dokazi njegovih laži ležali na otvorenom. Anna je ponovo sela, podigla čašu i mirno otpila gutljaj vina. „Najlepše od svega je što sada svi znaju istinu. Tvoj lažni imidž je gotov.“
Marcus je, drhteći, izustio: „Nećeš ništa dobiti!“ Njegov glas sada je zvučao detinjasto, kao krik izgubljenog deteta.
„O, dobiću sve“, odgovorila je hladnokrvno. „Prenuptijalni ugovor, računi koji su već blokirani, i obaveza da plaćaš alimentaciju dugi niz godina. Sve si sam potpisao.“
Eleanor je konačno progovorila, drhtavim glasom: „Marcus, pogledaj šta si uradio. Ovo je sramota.“
Arthur je ustao i prišao Anni. Položio joj je ruku na rame i rekao: „Oprosti nam što smo ćutali. Trebalo je ranije da te zaštitimo.“ Anna je samo odmahnula glavom: „Ćutanje je isto saučesništvo. Ali sada je kraj.“
Gosti su, jedan po jedan, počeli da napuštaju sto, ostavljajući za sobom poluprazne čaše i nedirnute tanjire. Marcus je stajao nepomično, kao figura od kamena. Anna se digla, obukla kaput i rekla: „Sutra dolazi advokat. Ti odluči gde ćeš biti, ali ja večeras odlazim – i ne vraćam se.“
Vrata su se zatvorila za njom, a Marcus se srušio na stolicu, lice skriveno među dlanovima. Eleanor je samo tiho uzdahnula: „Rekla sam ti, jednog dana će ti dosaditi da budeš tiranin.“
Na parkingu, pod noćnim nebom, Anna je duboko udahnula i prvi put posle mnogo godina osetila mir. Više nije bilo straha, samo olakšanje. Njeno telo, njen glas, njena volja – sve se vratilo njoj. Telefon je zazvonio, bila je to advokatica. „Sve je spremno, Anna. Sutra predajemo zahtev za zabranu prilaska. Tvoj intervju izlazi sledeće nedelje.“
Anna se osmehnula. „Savršeno. Nek svi znaju.“ Dok je sedala u auto, pogledala je poslednji put kuću u kojoj je provela godine poniženja. Umesto tuge, osetila je pobedu – ne zato što je slomila Marcusa, već zato što je ponovo pronašla sebe. To poglavlje bilo je završeno. Ovoga puta – zauvek
