Kiša je polako padala, tiho udarajući o prozor dok je Margaret stajala na pragu svoje kuće, držeći papir u rukama koji je zauvijek promenio njen život. Nalog za iseljenje, potpisan od strane njenog usvojenog sina, Andrewa D. Millera, bio je jasan i nepovratan.
„Mama, ovo je za tvoje dobro“, rekao je hladno, bez trunke emocije, dok su mu ruke bile zakopčane u džepovima. „Zaboravljaš stvari, kuća je prevelika za tebe. Našao sam ti mesto gde će ti biti bolje.“
- Margaret nije mogla da veruje šta je čula. Kroz suze je šapnula: „Mesto?“ Andrew joj je odgovorio, govoreći da je pronašao dom u Poughkeepsieju, gde će biti bolje zbrinuta. Svi oni dani ispunjeni smehom, ljubavlju i toplinom koji su prožimali tu kuću sada su nestali. Kuća koja je nekada bila njen svet, sada je bila samo hladna i prazna zgrada. No, Andrew nije znao istinu. Margaret nije bila zaboravna niti siromašna. Iza svega toga, ona je imala tajnu – bogatstvo koje je čuvala godinama, pažljivo skriveno kroz složene račune i tajne firme.
Dok je kiša padala, Margaret je u sebi ponavljala: „Nisi me sahranio, sine. Samo si me probudio.“ I dok je Andrew uživao u svom „uspehu“ i hvalio se prijateljima kako je rešio problem, Margaret je imala svoje planove. Nije plakala. Umesto toga, sedela je u hotelskoj sobi, gledajući svetla Manhattana sa 30. sprata, planirajući svoj sledeći potez. Na stolu su ležali dokumenti: ugovori, računi, dokazi o njenom bogatstvu.
Sutradan je obukla svoje najlepše odelo i otišla u kancelariju svog advokata. „Želim da se sve prenese na novi fond“, rekla je hladno, sigurno. „Sve. Kuće, stanove, račune. I želim da Andrew bude isključen iz testamenta.“ Advokat je bio šokiran. „Gospođo Whitmore, to je ogroman potez. Sigurni ste?“ Margaret je pogledala kroz prozor. „Nikada nisam bila sigurnija.“ I tako su, istog dana, potpisani svi dokumenti.
Nekoliko nedelja kasnije, Andrew je prodao kuću i kupio luksuzan stan, verujući da je sve pod kontrolom. Ipak, ubrzo je stigao poziv koji je sve promenio. Njegova komšinica iznela je šokantne vesti: „Vaša majka je kupila kuću na Hamptonsu.“ Zbunjeno je spustio telefon. „Kakvu kuću? Ona nema novca!“ pomislio je. Ipak, ubrzo je saznao da Margaret nije samo kupila imanje, već je i donirala milion dolara lokalnom sirotištu. Njena nasmejana slika bila je na naslovnici novina koje je čitao uz jutarnju kafu.
Bes je preplavio Andrewa, te je odmah pozvao Margaret. „Zašto to radiš?“ viknuo je. „Kako imaš taj novac?“ Margaret je tiho odgovorila: „Novac sam zarađivala godinama, dok si ti gradio svoje carstvo na moj račun. Sada ga koristim da pomognem onima koji to zaslužuju.“ Iako je bio njen usvojeni sin, Andrew je izgubio pravo da je naziva majkom. „Ti si čovek koji me izbacio na ulicu“, odgovorila je hladno.
Nekoliko meseci kasnije, Andrew je stajao na pragu Margaretine vile. Njegovo lice bilo je izmučeno, a oči su nosile teret svojih odluka. „Došao sam da se izvinim“, rekao je tiho, sa slomljenim glasom. „Nisam znao koliko te boli. Nisam znao koliko vrediš – ne samo novčano.“ Margaret ga je pogledala dugo, a zatim odgovorila: „Nisam ja ta koja ti treba oprostiti, Andrew. Moraš oprostiti sebi.“ Vrata su se tiho zatvorila, ostavljajući Andrewa samog, na kiši, suočenog sa gubicima koje nije mogao da popravi. Njegovo bogatstvo, novac koji je izgubio, bilo je ništa u poređenju s onim što je zaista izgubio – majku.
