Glumac Lazar Strugar široj javnosti poznat po ulozi Avaksa u kultnom filmu Kad porastem biću kengur, dugo je nosio težak teret koji mnogi nisu znali. Iza slave i popularnosti krila se mračna strana njegovog života gotovo dve decenije borbe sa zavisnošću od različitih opijata.
Danas, kada je uspeo da se izbori sa sobom i izađe na pravi put, otvoreno govori o svom iskustvu i opasnostima koje krije svet droge.Sve je počelo još u njegovim tinejdžerskim danima, kada je iz radoznalosti i osećaja praznine prvi put posegnuo za marihuanom i alkoholom. Kako sam priznaje, od druge godine srednje škole bio je gotovo svakodnevno pod uticajem nekog sredstva – bilo da su to bili sedativi, marihuana, pivo ili rakija. Prvi susret sa heroinom imao je sa svega 17 godina. Isprva mu se činilo da to neće ostaviti trag, ali taj trenutak obeležio je naredne dve decenije njegovog života.
- Posle velikog uspeha sa filmom i ulaska u svet glume, činilo se da ga čeka sjajna karijera. Međutim, dok su ga mnogi gledali kao perspektivnog mladog umetnika, Lazar je tonuo sve dublje u svet zavisnosti. Ubrzo nakon služenja vojnog roka i novih glumačkih angažmana, heroin je postao sastavni deo njegovog života. Od 24. do 37. godine bio je, kako kaže, svakodnevno pod njegovim dejstvom.
Sam opisuje da je u početku imao osećaj da kontroliše situaciju, rugajući se drugima koji su završili kao zavisnici, uveren da se njemu to ne može dogoditi. Međutim, ubrzo je shvatio da je upravo ta uverenost najveća zamka. Smatrao je da je „mangup“ onaj koji svako veče izlazi, lomi flaše u kafani i menja žene, a droga mu je davala privid moći i sigurnosti. Kasnije je spoznao da je to bila samo iluzija koja ga je udaljavala od svega što je zaista bio.
Iako nikada nije bio diler, znao je kako da drugima pribavi opijate. Danas priznaje da ne zna u koliko je tuđih smrti indirektno učestvovao, jer je mnogima obezbedio drogu. Najgora sećanja, kaže, vezana su za trenutke kada je povređivao najbliže – čak i sopstvenu majku, kojoj je ukrao novac iz novčanika. Taj čin smatra najvećom sramotom u svom životu i prizor koji i dalje nosi pred očima.
- Njegova zavisnost ga je dovodila do krajnjih granica. Jednom je sedeo u sobi sa pištoljem u ruci, spreman da ubije čoveka koji mu je pretio zbog duga za drogu. U tom trenutku, čak je razmišljao da bi mu zatvor pomogao da se oslobodi heroina. Takvi trenuci očaja pokazali su mu koliko duboko može da padne čovek kada izgubi kontrolu nad sobom.
Droga ga je vodila u paralelni univerzum, gde je mislio da je moćan i privlačan, dok je u stvarnosti gubio zdravlje, izgled i dostojanstvo. Kako sam kaže, heroin je „đavolja rabota“, jer te odvaja od sopstvene suštine i stvara lažnu sliku o sebi.
Prekretnica u njegovom životu desila se kada je odlučio da potraži pomoć. Ušao je u rehabilitacioni centar „Duga“, gde je program trajao 18 meseci. Ono što mu je pomoglo da preokrene svoj život bila je iznenadna i snažna promena u načinu razmišljanja. Medicina bi to možda nazvala psihozom, ali za njega je to bio trenutak buđenja i spoznaje da želi da živi drugačije.
Tokom boravka u centru, Lazar je prošao kroz strogi režim rada i discipline. Svaki dan imao je deset sati obaveza, a učio je da poštuje pravila i odgovornost. Bio je zadužen za poslove na imanju u Temerinu, gde je shvatio važnost rada i poverenja. Posebno se priseća kako su u centru čuvali jedni druge od iskušenja – jer izlazak pre vremena, vođen lažnim osećajem da je problem rešen, često je značio povratak drogi i preranu smrt.
Nakon što je uspešno završio program, javila se njegova ogromna želja da pomogne drugim zavisnicima. Radio je volonterski u centru, razgovarao sa ljudima koji prolaze kroz isto što je i on nekada prolazio, i pronalazio načine da ih motiviše. Verovao je da, ako je on uspeo da se izvuče, može i drugima da bude svetionik u mraku.
Njegova priča svedoči o paklu zavisnosti, ali i o tome da izlaz postoji. Danas, kada je slobodan od droga, Lazar gleda na svoju prošlost kao na iskustvo iz kojeg može da crpi snagu i da drugima pokaže da je moguće promeniti život. Naučio je da ceni male stvari, da poštuje ljude i da gradi budućnost bez opijata. Njegova ispovest ostaje snažno upozorenje svima koji misle da su nedodirljivi – jer zavisnost ne bira, ali ni šansa za novi početak nije uskraćena nikome ko iskreno želi da se izbori.
