Praznik Svetog Romana obeležava se u svim pravoslavnim crkvama, a posebno svečano u manastiru Sveti Roman, koji se nalazi na desnoj obali Južne Morave, nedaleko od sela Đunis, u okviru Eparhije niške.
Vernici veruju u čudotvornu moć ovog svetog mesta, jer su molitve pred moštima Svetog Romana do sada često bile uslišene. Mnogi oboleli su, zahvaljujući veri i molitvi, vraćeni kući zdravi i sposobni za život, pa čak i oni koji su u manastir dolazili u besvesnom stanju.
- Blaženopočivši vladika ohridski i žički Nikolaj Velimirović, u molitvi „U službi Svetom Romanu“, opisuje ovog Božijeg čoveka jednostavnim, ali snažnim rečima: Sveti Roman bio je “zemaljski anđeo i nebeski čovek”, čije je življenje bilo primer pobožnosti i potpune predanosti Bogu.
Manastir Svetog Romana jedan je od najstarijih u Srbiji. Prvi sačuvani zapisi o njemu datiraju iz početka jedanaestog veka, dok se sam svetitelj upokojio još u devetom veku. Po predanju, manastir je nastao u desetom veku i povezuje se sa učenicima Svetih Ćirila i Metodija, što ga čini delom bogate duhovne tradicije koja traje više od hiljadu godina. Geografski, pripada grupi mojsinjskih crkava i crkvišta, mnoge od kojih danas leže u ruševinama Mojsinjske gore. Prema predanjima, u ovom kraju nekada je postojalo dvadesetak bogomolja, a manastir Svetog Romana smatra se jednom od najstarijih i najvažnijih svetinja.
U povelji vizantijskog cara Vasilija II iz 1019. ili 1020. godine, manastir se pominje kao deo Ohridske Arhiepiskopije, dok je kasnije obnovljen zahvaljujući kneževoj pomoći. Tokom vekova, manastir je služio ne samo kao duhovno središte, već i kao utočište za obolele, bolnica i pribežište za narod u teškim vremenima, uključujući i ratne sukobe. U 19. i početkom 20. veka, zvonik manastira bio je mesto gde su se lečile i duhovne i telesne rane ljudi, dok su vernici nailazili na utehu i pomoć kroz molitvu i prisustvo sveštenstva.
- Sveti Roman je bio pustinoslužitelj i isposnik, poznat po svom monaštvu i stalnom životu u bdenju i rukodelju. Njegov život bio je posvećen pokajanju, molitvi i pomaganju nemoćnim ljudima. Njegova dela čine ga jednim od najpoštovanijih podvižnika pravoslavlja, a legenda kaže da su mnogi koji su dolazili pred njegove mošti izlazili osnaženi, kako u telu, tako i u duhu. Oni koji su padali ničice pred moštima Svetog Romana i molili se, često bi ustajali preporođeni, sa vedrim licem i obnovljenom snagom.
Vernici 29. avgusta, na dan Svetog Romana, u manastiru u Đunisu izgovaraju posebnu molitvu: „Tebi, ugodniče Boga živoga, Romane čudotvorče, koji si ispunio zakon Boga i spasa našega Isusa Hrista i dobio od Njega život večni; klanjamo se s ljubavlju i blagodarimo Ti sa smirenjem, za premnoga Tvoja čudesna dela, kojima si pomogao nemoćnim ljudima, i proslavio ime Gospoda i spasa svoga. Amin.“ Ova molitva, izgovorena sa verom, simbolizuje poverenje u božanske moći Svetog Romana i njegovu sposobnost da isceljuje i duhovno i telesno.
Manastir Svetog Romana tokom vekova bio je mesto duhovne obnove i sklonište u teškim vremenima, ali i centar gde su ljudi učili da vera ne znači samo prisustvovati bogosluženjima, već i živeti u skladu sa Jevanđeljem. Preko predanja i usmenih priča, čudotvorna dela Svetog Romana prenošena su s kolena na koleno, a mnogi su i danas svedoci njegove moći, dolazeći bolesni i odlazeći obnovljeni.
Veruje se da je njegova posvećenost Bogu i ljudima bila takva da je njegova duhovna snaga nadmašivala sve ljudske mogućnosti, pa je tako postao simbol duhovnog isceljenja, monaške pobožnosti i beskompromisne predanosti. Manastir Svetog Romana danas nastavlja da bude sveti dom za hiljade vernika, mesto gde se kroz molitvu i pokajanje oseća prisustvo svetosti i gde vera postaje živa praksa, a ne puka tradicija
