Današnja tema teksta je priča o bebi koju je vojnik spasio i predao svojoj majci da je pazi.Godinama poslije djevojčica otkriva svoj identitet i traži svoju porodicu.Ovo je priča koja nikoga ne ostavlja ravnodušnim.
Dokumentarni film „Mila traži Senidu“ otvara jedno od najdubljih poglavlja ratne prošlosti Balkana, ali istovremeno osvetljava snagu ljudskog duha, upornost i želju za istinom. U njegovom središtu nalazi se sudbina devojčice koja je skoro dve decenije živela pod imenom Mila Janković, da bi tek posle osamnaest godina otkrila da se zapravo zove Senida Bećirović i da potiče iz porodice iz Kalesije u Bosni i Hercegovini.
- Priča počinje u mirnim vremenima, 1991. godine. Muhamed Bećirović, skroman i porodičan čovek iz Kalesije, sa suprugom Senadom podizao je dve ćerke – Sandu i Senidu. Njihov dom bio je ispunjen toplinom i ljubavlju, a svakodnevni život tekao je jednostavno i spokojno. Ali već 1992. godine, kada je rat stigao na prag njihove kuće, sve se urušilo. Srpske snage odvele su Senadu i dve devojčice, dok je Muhamed ostao sam, bez ikakvih informacija o sudbini svoje porodice narednih šesnaest godina.
Na zgarištu jedne kuće, u kolevci, pronađena je beba stara svega jedanaest meseci. Bio je to trenutak prekretnice – jedan srpski vojnik, Milenko Vidaković, uzeo je dete i odneo ga svojoj majci u Šekoviće, čime ju je spasao sigurne smrti. Devojčica je tamo ostala nekoliko meseci, a potom predata Centru za socijalni rad. Tu je započeo njen novi život pod imenom Mila.
Ubrzo su je usvojili Živana i Živko Janković iz Beograda. Njihovi sinovi poginuli su u tragičnoj saobraćajnoj nesreći, pa su svu ljubav i pažnju preneli na usvojeno dete. Mila je rasla u domu punom nežnosti i brige – putovala je, školovala se i bila prihvaćena u društvu. I sama je govorila da joj je detinjstvo, bez obzira na okolnosti rata, bilo ispunjeno ljubavlju. Znala je da je usvojena, ali nije mogla ni da nasluti koliko je njena prava prošlost složena i bolna.
Ono što čini ovu priču jedinstvenom jeste činjenica da je Senida Bećirović bila prva nestala osoba u istoriji Crvenog krsta Bosne i Hercegovine koja je pronađena živa. Safet Šahmanović iz Crvenog krsta Kalesije podseća da su do tada svi slučajevi podrazumevali identifikaciju nestalih preko predmeta ili garderobe, ali da nikada ranije dete nije pronađeno živo i zdravo nakon toliko godina.
Kada je postala punoletna, Mila je odlučila da potraži svoje korene. Godine 2006. započela je istragu i ubrzo otkrila istinu – da se rodila kao Senida Bećirović, da joj je otac preživeo rat, ali da se majka i sestra i dalje vode kao nestale. Bio je to trenutak duboke emotivne prekretnice: posle osamnaest godina suočila se sa činjenicom da nosi drugo ime, da pripada drugoj kulturi i da njen identitet ima korene u jednoj porodici koju nikada nije upoznala.
- Ona sama često je naglašavala da joj ime i nacionalna pripadnost nisu presudni – važno joj je da ljudi budu ljudi, da imaju srce i da pokažu humanost. Ipak, priznala je da oseća zbunjenost kada je oslovljavaju njenim pravim prezimenom, jer se godinama identifikovala sa imenom Mila Janković.
Njena priča dobila je dodatnu težinu kada se otkrilo da je njena tetka još 1993. godine imala nagoveštaj gde bi dete moglo biti, ali su tadašnji hranitelji negirali da je reč o Senidi. Zbog toga je prošlo mnogo godina dok istina nije izašla na videlo.
Kada je otkrivena prava istina, Mila se ponovo vratila svom identitetu – Senidi. Preselila se u Bosnu, pronašla deo porodice i ponovo zagrlila oca Muhameda, koji je sve te godine čekao bilo kakvu vest o svojim ćerkama. Danas živi u Sarajevu kod tetke, a i dalje traga za svojom majkom i sestrom, ne gubeći nadu da će jednog dana saznati njihovu sudbinu.
Dokumentarac „Mila traži Senidu“ nije samo priča o jednoj devojčici koja je preživela rat. To je svedočanstvo o tragediji porodica koje su razdvojene ratom, o izgubljenim godinama i neizmernom bolu, ali i o snazi ljubavi i istrajnosti. Film podseća da identitet nije samo ime ili prezime – on je osećaj pripadnosti, koreni, sećanja i ljubav koja nas oblikuje. Senidina priča postala je simbol nade i primer da i u najtežim vremenima postoji mogućnost da se pronađe istina i da se iznova izgradi život.
