U današnjem članku vam prenosimo ispovijet ove bake koja je sve od sebe dala da unuka odgoji i izvede na pravi put a za uzvrat je dobila optužbe.U nastavku vam prenosimo cijelu priču pa pročitajte.
„Ne mogu više, mama! Molim te, dođi odmah!“ – glas moje ćerke Lidije kroz telefon zvučao je kao udarac u srce. Bilo je kasno, sneg je tiho padao, a ja sam već znala da ću opet obuti kaput preko pidžame i krenuti kroz noć. Nije bilo potrebe da pitam šta se dogodilo; znala sam da moj unuk Tadija ponovo plače satima, a Lidija je na ivici snage.
- Kad sam stigla, Lidija je sedela na podu dnevne sobe, glava joj je bila skrivena u rukama, dok je Tadija spavao na kauču, lice mu crveno od suza. „Ne znam šta da radim s njim, mama. Osećam se kao najgora majka na svetu“, šaptala je kroz jecaje. Sela sam pored nje i zagrlila je, ali u meni se mešala tuga i bes.
Godinama sam bila ta koja je uspavljivala Tadiju, hranila ga, vodila u vrtić i lečila kada bi imao temperaturu. Lidija je u to vreme radila u banci, često prekovremeno i putovala na seminare. „Mama, samo još ova godina, pa ću biti više sa njim“, govorila je. Ali godine su prolazile, a Tadija je rastao uz mene.
Sećam se prvog dana kada mi je Lidija ostavila Tadiju – imao je šest meseci. „Samo dok ne prođe probni rok“, rekla je. Nisam tada ni slutila da će „samo“ prerasti u godine. Moj suprug Mirko je tada još bio živ. Zajedno smo gledali prve korake i prve reči Tadije – njegova prva reč bila je „bako“, a ne „mama“. Lidija bi dolazila vikendom, umorna, sa poklonima i grižom savesti u očima.
Kada je Mirko preminuo od srčanog udara pre tri godine, Tadija je postao moja jedina uteha. Postali smo nerazdvojni; vodila sam ga u banju, pravila mu pite i pričala priče o njegovom dedi. Ubedila sam sebe da radim ono što svaka baka želi – da unuk bude srećan i voljen.
- Prošle godine Lidija se vratila sa novom titulom šefice filijale. „Sada ću imati više vremena za Tadiju“, rekla je odlučno. Počela je da ga vodi k sebi vikendom, pokušavajući da ga nauči novim pravilima i navikama. Tadija bi protestovao i plakao kada bi morao da ide kod nje. „Bako, nemoj da ideš!“, vikao bi dok sam ga predavala.
Jedne večeri Lidija me je besno pozvala: „Okrenula si ga protiv mene! Odvela si mi sina!“ Osetila sam kako mi se tlo ruši. „Samo sam pokušavala da pomognem…“, počela sam, ali ona nije želela da sluša. „Uvek si mislila da znaš bolje! Nikada nisi verovala da mogu biti dobra majka!“ Od tada su naši razgovori postali retki i hladni. Tadija se povukao u sebe, počeo je da mokri u krevet, a između nas je rasla napetost.
Jednog dana došla je socijalna radnica, jer je Lidija želela da Tadija stalno živi s njom. „Bako, ne puštaj me!“, šapnuo mi je dok su odlazili. Srce mi se slamalo, a ja sam osećala težinu svih godina koje sam provela brinući se o njemu.
Dani su prolazili bolno i sporo. Prijatelji su mi govorili da ostavim dete majci, ali niko nije znao koliko sam žrtvovala za njih dvoje, koliko sam puta zaboravila na sebe kako bi Tadija bio srećan. Jedne subote, dok je imao temperaturu, ponovo me je pozvala Lejla: „Mama, možeš li doći?“ Kad sam stigla, bacio mi se u zagrljaj. Lidija nas je posmatrala, oči joj pune suza.
„Znaš li koliko te volim?“, tiho me je upitala dok smo sedeli pored Tadijinog kreveta. „Znam“, odgovorila sam kroz knedlu u grlu. „Ali ne znam kako da ti oprostim što si mi oduzela sve te godine sa njim.“ Tada sam prvi put shvatila koliko smo obe bile ranjene – ona zbog moje prevelike brige, ja zbog gubitka vremena koje sam provela brinući o unuku.
Sada sedim sama u stanu, gledam Tadijine crteže na frižideru i pitam se da li sam pogrešila što sam bila previše prisutna. Da li je moguće toliko voleti dete da ga nesvesno udaljite od majke? Može li se ova porodica ikada ponovo sastaviti, ili smo svi izgubili previše? Svaka odluka nosi težinu, a srce bake zna koliko ljubav može biti i lek i rana.
