Svi smo upoznati sa pojmom dule, žene koje pružaju emocionalnu, fizičku i informativnu podršku trudnicama tokom porođaja i u prvim danima nakon njega. Iako nisu medicinske radnice, dule igraju ključnu ulogu u stvaranju pozitivnog iskustva porođaja.
Međutim, malo je poznato da postoje i dule smrti – osobe koje pružaju podršku onima koji se nalaze u poslednjim trenucima života. Iskustvo jedne žene koja je gledala svog oca kako umire podstaklo je da postane dula smrti, a njeno iskustvo može da nam pomogne da bolje razumemo ovu važnu i emotivnu ulogu.
- Ova žena, sada sertifikovana dula smrti, podelila je svoju ispovest o tome kako je iskustvo smrti njenog oca oblikovalo njen život. Dula smrti je osoba koja pruža emocionalnu podršku porodici i umirućem tokom poslednjih dana, sati i trenutaka života. Ovo je iskustvo koje nije nužno povezano sa tugom i depresijom, već sa dubljim razumevanjem prolaznosti života i vrednosti svakog trenutka.
Pre četiri godine, njen otac je bio otpušten iz bolnice i smešten na hospic negu kod kuće. Tada je dobila odgovornost da prati njegovu terapiju, uključujući davanje morfijuma. Iako je bila zbunjena i uplašena, njen zadatak je bio jasan – pružiti mu podršku i olakšati njegovu patnju. Tog trenutka, na neki način, započela je njeno putovanje u svet smrti. Iako nije imala medicinsku obuku, bila je prisutna i pružala podršku svom ocu i porodici.
Kroz ove teške trenutke, naučila je mnogo o smrti, procesu umiranja, i tome kako se sa njim suočiti. Požalila je što nije bila uz svog oca u poslednjem trenutku, što ju je nateralo da dublje istraži kako umirući ljudi preživljavaju ovaj proces i šta im može pomoći da se suoče sa tim trenutkom sa manje straha. Tako je odlučila da postane dula smrti.
Iako su njeni bližnji bili zabrinuti da će je posao emocionalno iscrpiti, ona je znala da će biti ta koju je porodica često želela – osoba koja pruža mir, razumevanje i podršku. To je bila uloga koju nije imala kada je njen otac umirao, i to je bio motiv da postane stručnjak u ovoj oblasti. U međuvremenu je usvojila psa, Gaju, koji je postao sertifikovani terapijski pas i zajedno su započeli rad u hospicima. Gaja je bila nežna i smirena, idealna za obavljanje ovog zadatka.
- Kroz rad sa pacijentima, naučila je mnogo o tome kako se ljudi suočavaju sa smrtima svojih najmilijih. Primetila je, na primer, da mnogi ljudi čekaju da napuste prostoriju pre nego što preminu. Neki žele da reše nesuglasice ili dočekaju specifičnu osobu pre nego što odu. Ova saznanja joj pomažu da pruži bolju podršku porodici, jer sada razume mnoge fizičke i emocionalne procese koji se dešavaju u poslednjim trenucima života.
Biti dula smrti promenilo je njen pogled na vlastiti život. Sada ne izbegava razgovore o smrti, već je svesna da smrt nije kraj, već deo ciklusa života. Smrt više nije nešto čega se plaši, jer razume kako izgleda. Svaki susret sa pacijentima kojima preostaje manje od šest meseci života podseća je da treba živeti punim plućima i ceniti svaki trenutak.
U poslednjim godinama, počela je da razmišlja o tome kako želi da umre. Da li kod kuće? Da li želi muziku ili obeležavanje svog života? Sve ove misli i odluke je zabeležila u svesci, koja sadrži informacije o njenim željama, testamentu, računima i volji, u nadi da će pomoći svojoj porodici ako to ikada bude potrebno. To joj daje unutrašnji mir, znajući da je olakšala stvari onima koji će je voljeti i sećati se.
Svojom pričom, ona ne samo da pomaže umirućima, već i podseća sve nas na prolaznost života i važnost uživanja u svakom trenutku. Iako ne može da vrati svog oca niti da ukloni tugu koju je tada osećala, ona pomaže drugima da se suoče sa smrću na zdrav način – sa manje straha i više razumevanja. Njen rad i iskustvo postali su oslonac mnogima koji se suočavaju sa smrću svojih najmilijih
