Moj otac je oduvek bio temeljnog značaja u mom životu. On je bio onaj koji nas je odgajao, mene i mog brata, jer je moja majka otišla kada smo bili još vrlo mali. Sećam se kako je neumorno radio, svaki dan, svaki sat, bez obzira na umor i teškoće, nikada se nije žalio. Njegova posvećenost porodici, vrednoći i odgovornosti ostavili su dubok trag u mom životu. Sve što znam o tome šta znači odgovornost, kako treba poštovati druge i kako se treba posvetiti poslu, naučila sam upravo od njega. On je bio moj uzor i stalni oslonac.
- Dok je bio živ, uvek sam bila uz njega. Bila sam ta koja je brinula o njegovom zdravlju, vodila ga kod lekara, pripremala mu obroke, brinula da ima sve što mu je potrebno. Sećam se kako sam ga oblačila i pomagala mu u svim stvarima kada više nije mogao da se stara o sebi. Moj brat je dolazio samo kad je bilo nešto što je njemu bilo potrebno, povremeno, gotovo uvek uz neki zahtev. Iako sam znala da je njegov pristup različit od mog, nikada nisam uporedila našu brigu prema ocu. Smatrala sam da tata to sve vidi, da je svestan svega što radim za njega.
Međutim, kada je otac preminuo, došao je trenutak koji je promenio sve. Pozvani smo na otvaranje testamenta, i to je bilo iskustvo koje nisam nikada očekivala. Imala sam jasnu predstavu o tome kako bi to moglo izgledati. Mislila sam da bi trebalo biti podeljeno, a ako ne ravnomerno, onda barem pošteno, na način koji bi odražavao sve ono što je moj otac učinio za nas, za našu porodicu. Ali kada smo saznali šta je odlučio, bio je to pravi šok. Sav njegov imetak – kuća, štednja, imanje – sve je ostavio mom bratu. Ja nisam bila pomenuta ni u jednoj rečenici.
U tom trenutku nisam osetila tugu, već nešto mnogo dublje – prazninu. Kao da je neko izbrisao moju ulogu u njegovom životu. Kao da nije postojala ni jedna stvar koju sam učinila za njega. Osećala sam se kao da nisam imala nikakvu vrednost, kao da nisam bila deo tog života. Pitala sam svog brata da li bih mogla bar uzeti nešto od očeve imovine, nešto lično što bi me podsećalo na njega, kao što je njegov sat, koji je nosio celog života. Odgovorio mi je hladno i bez imalo saosećanja: “To je sada moje.”
- Nakon toga, više nismo razgovarali. Nije to bilo zbog novca, iako su papiri jasno pokazali da je novac bio presudan. Ono što me zaista pogodilo bio je način na koji su se ponašali – kao da nisam postojala, kao da moj trud, moja briga i ljubav prema ocu nisu imali nikakvog značaja. Kao da sve što sam činila nije imalo vrednost. Osećala sam da nisam samo izgubila oca, nego i svoju ulogu u njegovom životu. To je bio gubitak koji nije mogao da se kompenzuje nikakvim imanjem.
Nisam mogla da se pomirim sa činjenicom da su papiri bili važniji od stvarnog života, od stvarnih trenutaka i ljubavi koju smo delili. Moji napori, dani brige, trud koji sam uložila u njega – sve je to izbrisano kada su se pojavi papiri sa potpisima. Novac, imanje i imovina su postali važniji od svega što je bilo stvarno i od srca. Moji napori su nestali u trenutku.
Iako mi je bilo teško i bilo je trenutaka kada sam pomislila da je to previše, najviše me bolelo to što su me ignorisali. Kao da nisam bila deo porodice, kao da sve što sam činila nije imalo nikakvog značenja. To je bio trenutak kada sam shvatila da, nažalost, ni porodica nije uvek ono što mislimo da jeste. Kada se na stolu nađu papiri i materijalne vrednosti, često se zaboravi sve ono što je stvarno bitno.
Iako sam bila razočarana, jedno je ostalo – moja uspomena na oca. Jedina stvar koja mi je preostala od njega bila je slika u kojoj nas je prikazao kao porodicu, ona koja je bila pravi temelj mog života. I sve to, sva ta ljubav, svi naši zajednički trenuci – to je bilo nevidljivo u svetu koji je samo gledao na materijalne stvari. Iako su sve te stvari nestale, to je ono što mi je ostalo – sećanje. I to je, zapravo, jedina stvar koja mi daje snagu da idem dalje, iako nisam mogla da dobijem ništa od onog što je očigledno bilo važno drugima.
