U tradiciji našeg naroda još od davnina postoji duboko ukorenjeno verovanje da se na velike praznike, a naročito na dan kada se slavi Ognjena Marija ne smeju obavljati teški fizički poslovi.U nastavku našeg teksta pročitajte zašto se moraju oštovati ovi običaji.
Bez obzira na to da li su duboko religiozni ili ne, mnogi ljudi i danas poštuju ovo pravilo. Razlog za to nisu samo običaji, već i brojne priče i predanja koje su se prenosile s kolena na koleno, opominjući i podsećajući da se svetost tog dana ne sme narušavati.
- Jedna od tih priča godinama se prepričava u jednom malom selu u centralnoj Srbiji. Glavna junakinja tog događaja je Radmila, žena koja je nakon ličnog iskustva počela da veruje da se neka pravila nikada ne smeju zaboraviti. Njena ispovest postala je poznata među komšijama i putnicima-namernicima, kao opomena i živo sećanje na ono što se može dogoditi kada se zaboravi na duhovni red.
Bilo je to tokom jednog posebno vrućeg jula. Sunce je izjutra već peklo, a u vazduhu se osećao miris suve trave i dima iz letnjih kuhinja. Radmila je, kako kaže, toga dana ustala ranije nego obično, rešena da pre jače vrućine obavi nekoliko sitnih poslova. Među njima je bilo i cepanje drva, tek toliko da bi mogla upaliti šporet i skuvati ajvar, kako je planirala.
Nije joj, kako priznaje, ni palo na pamet da je tog dana Ognjena Marija. Niko je nije podsetio, niko nije spomenuo praznik. U njenoj glavi to je bio običan letnji dan, ništa više.Uzela je sekiru, izašla iza kuće i počela sa radom. Prvih nekoliko zamaha prošlo je bez problema. Ali onda se, iznenada, dogodilo nešto što ni danas ne može da objasni do kraja. Drška sekire, načeta vremenom i vlagom, popustila je, a metalni deo sekire izleteo iz njene ruke, vinuo se uvis – i pao joj pravo na glavu.
Osetila je, kaže, samo tup udarac i trenutak kasnije krv kako joj teče niz lice. Sve se dogodilo brzo, ali u tom trenutku kao da je vreme stalo. Kaže da je tada u sebi jasno čula glas koji ju je opomenuo: “Zastani. Zaboravila si.”
- U panici je uletela u kuću, zamotavala glavu u peškir, pokušavala da zaustavi krvarenje. Srce joj je tuklo kao da hoće da iskoči. Tek kada je sela i pokušala da dođe sebi, pogled joj je pao na kalendar okačen na zidu. Tamo je, jasno i velikim crvenim slovima, pisalo: Ognjena Marija.
Taj trenutak joj je, kako kaže, promenio život. U tom času, kaže, shvatila je koliko je čovek mali pred voljom nebeskom. Nije verovala da se radilo o pukoj slučajnosti. Verovala je da je to bilo upozorenje – poruka odozgo da ne sme da zaboravi ono što su je njeni preci učili.
Od tog dana, Radmila je svima pričala šta joj se dogodilo. Delila je svoju priču sa unucima, sa komšijama, sa nepoznatim ljudima koje bi srela na pijaci ili u crkvi. Ožiljak koji joj je ostao na temenu bio je i fizički trag i podsetnik na lekciju koju je naučila.
Kaže da više nikada nije radila na dan tog praznika. Sve što može završi dan ranije, a ono što ne stigne – ostavi za sutra. Jer, kako sama kaže, “ništa nije vredno rizika”.
Danas, dok mnogi pale sveće i mole se svetiteljki, priča o Radmili tiho kruži kao narodna pouka. Ne moraš biti duboko religiozan da bi poštovao duhovne zakone – dovoljno je slušati životne lekcije i iskustva onih koji su ih osjetili na svojoj koži. Jer, kako narod često kaže: “Ko se ogluši o svetitelja – sam sebi traži nevolju.”
