Ovo je priča o ženi Milici Mršulji, koja je život započela u kartonskoj kutiji kraj kontejnera, ostavljena na zimskoj hladnoći bez imena. Ipak, umesto da bude ugašena kao neželjeno svetlo u tami, ona je odlučila da zasija.
Milica Mršulja potiče iz priče koja nadmašuje granice obične životne sudbine. Rođena je u Gnjilanu 1994. godine, u zimskom danu koji će zauvek ostati upisan u njenom pamćenju, iako ga sama nije mogla zapamtiti. Tog ledenog februarskog jutra, ostavljena gola i promrzla u kartonskoj kutiji pored kontejnera, ispred muzičke škole, dočekala je život bez ijedne reči, pogleda ili zagrljaja. Beba bez identiteta, bez poruke, bez dokaza o tome kome pripada.
- U porodilištu su joj dali ime Nera, inspirisani grčkom boginjom hrabrosti. Bilo je to ime koje je simbolično nosila u godinama koje dolaze – ime borca, deteta koje je preživelo ono što mnogi ne bi ni zamislili. Nije imala biološke roditelje uz sebe, ali je ubrzo pronašla utočište u hraniteljskoj, a zatim i usvojiteljskoj porodici. Svetlana i Ljubiša iz Leskovca, bez mogućnosti da dobiju vlastitu djecu, prihvatili su je sa ljubavlju koja ne zna za granice.
Milica je od najranijeg detinjstva osećala drugačije poglede. Iako joj ništa nije falilo kod usvojitelja, rana iz prošlosti nikada nije u potpunosti zarasla. Sa samo pet godina, na surov način, od druge djece saznaje da je usvojena, što je duboko potreslo njen mali svet. Rane iz tog perioda nisu nestale, ali su oblikovale njenu ličnost, naučile je empatiji, unutrašnjoj snazi i izražavanju kroz umetnost.
Godinama kasnije, ta neizvesnost o poreklu probudila je u njoj niz pitanja. U pubertetu je postala svesna mogućnosti da bi mogla sresti nekog rođaka, ne znajući da joj je krvni srodnik. Tada je odlučila da potraži istinu o sebi. Uz pomoć roditelja, obratila se centru za socijalni rad, gde je prvi put saznala da je rođena na Kosovu i da joj je ime pri dolasku u bolnicu bilo Zorana Lazarević, po ulici u kojoj je pronađena.
Put ka otkrivanju identiteta bio je pun prepreka. Većina vrata ostajala su zatvorena, informacije šture ili nedostupne. Jedan poziv radnici centra za socijalni rad doneo je šok – saznanje da je ostavljena pored kontejnera. Ta rečenica je u njoj izazvala teskobu, dovela do anksioznosti i potvrdila osećaj neželjenosti. Ipak, uz podršku svoje porodice, nastavila je dalje.
- Svoju priču je pokušala proširiti i preko društvenih mreža. Na Fejsbuk grupi posvećenoj Gnjilanu anonimno je podelila svoje detinjstvo i molbu za informacije. Ljudi su počeli da se javljaju, neki sa sećanjima, drugi sa nagađanjima. Vremenom je uspela da stupi u kontakt sa rođacima svoje biološke majke, a zatim i sa njom lično.
Razgovor sa biološkom majkom bio je emotivan i pun kontradikcija. Isprva je negirala sve, a potom priznala istinu – da je Milica njena kćerka. Razlog zbog kojeg ju je ostavila bio je odbijanje i pritisak, jer je otac bio oženjeni i uticajni muškarac, a ona sama bez podrške. Taj susret, iako emotivan, nije doneo pomirenje. Milica je, tek kada je postala majka, u potpunosti razumela težinu tog čina. Uzela je svog sina u ruke i tada, kako kaže, više nije mogla da oprosti.
Danas je uspešna spisateljica, novinarka i glumica, a iza nje stoje dve knjige koje su proizašle iz bola, tuge i potrebe da se razume svet koji ju je jednom odbacio. Njena rečenica, parafrazirajući film “Toma”, kaže da “srećni ljudi ne pišu pesme”, najbolje oslikava njen unutrašnji svet. Pisanje joj je bilo terapija, izlaz i utočište.
Pandemija ju je odvela u novinarstvo, dok je glumu privremeno ostavila po strani. Danas piše monodramu i planira povratak na scenu, ali joj je najveći prioritet uloga majke i supruge. Njen sin Ilija, suprug Miloš, kao i porodica koju je sama stvorila, predstavljaju ono što joj je bilo uskraćeno na početku – bezuslovnu ljubav i pripadnost.
Milicina životna priča nije samo svedočanstvo o napuštenosti, već i o neuništivoj volji da se voli, da se oprosti, ali i da se sačuva dostojanstvo. Njena snaga se ne ogleda samo u tome što je preživela, već u tome što je svoju bol pretvorila u umetnost, a tugu u podstrek za nove živote koje dodiruje svojom rečju.
