Ljubav majke je bezuslovna tako je bar ova žena mislila,ali je na krštenju svoje kćerke doživila razočarenje od sopstvene majke.Svako dijete bez obzira na pol treba da bude jednako za svakog roditelja.
Nikada nisam mislila da ću doći u situaciju da prestanem da razgovaram sa svojom majkom. Oduvek sam verovala da je majčinska ljubav bezuslovna, da ne pravi razlike, da je jednaka i pravedna prema svima. Ali život me je suočio s bolnom istinom koju nisam bila spremna da čujem.
- Moj brat i ja odrasli smo pod istim krovom, u istoj kući, uz ista pravila i istu ženu koju smo oboje obožavali i verovali da nas voli podjednako. Kako su godine prolazile, postajalo je očigledno da u njenom svetu nismo ravnopravni – za nju je on bio dete koje se računa, a ja sam bila „tuđa kuća“.
Shvatila sam to potpuno tek onog dana kada sam je, tiho i bez ljutnje, upitala zašto je mojoj ćerki, na njenom krštenju, donela samo jednu skromnu čokoladu, dok je bratovom detetu darovala zlato – lančić, narukvicu i čak medaljon sa ugraviranim imenom. Nije se radilo o poklonima, ni o novcu, nego o poruci koju ti gestovi nose. Pokloni, hteli mi to ili ne, govore mnogo više od reči.
Upitala sam je s tugom u glasu:
„Mama, zar ti moja ćerka nije isto unuka kao i bratovo dete? Zar ne vidiš koliko je to nepravedno?“
Na to je samo slegla ramenima i hladno rekla:
„Otkad si se udala, ti si tuđa kuća.“
Njene reči su me presekle kao najoštriji nož. Tada sam shvatila da je u njenim očima moj život, moja porodica i moja deca – sve to nestalo iz njenog sveta kada sam napustila očev dom. Kao da sam udajom izbrisala svaku pripadnost i ljubav koju sam dotad osećala.
- Nije me bolelo zlato koje moja ćerka nije dobila. Nije me povredila čokolada. Povredila me je poruka – ideja da jedno dete ima baku koja ga obasipa pažnjom, dok drugo dobija mrvice. I znam da će moja ćerka, kad poraste, primetiti razliku. Znam da će je jednog dana možda pitati:
„Mama, zašto baka voli mog rođaka više nego mene?“
Šta da joj odgovorim? Da baka misli da je ona manje važna?
Nisam tražila luksuzne poklone. Želela sam samo poštovanje i ravnotežu. Ako je moja majka već osećala razliku, mogla je barem da je prikrije. Mogla je da poštedi decu bola koji ostaje i kada pokloni izblede. Mogla je da izbegne da deli porodicu na „našu“ i „tuđu“, da ne prenosi tu nepravdu sa jedne generacije na drugu.
Zato sam odlučila da prekinem svaki kontakt. Bilo je to teško i bolno, ali smatrala sam da je nužno. Jer ćutanje bi značilo da se slažem sa tim da je moje dete manje vredno. A ja ne mogu dozvoliti da moja ćerka odrasta misleći da mora da ćuti kako bi bila voljena ili da njena vrednost zavisi od toga čija je kuća.
Možda mi moja majka nikada neće oprostiti. Možda nikada neće razumeti moj postupak. Ali ja sam izabrala da stanem na kraj nepravdi koju žene u ovoj porodici tiho nose već generacijama. I možda je upravo to nasledstvo koje ću jednom predati svojoj ćerki – snagu da se zauzme za sebe, čak i kad je najteže.
