Ovo je priča o dječaku koji je živio sam bez odrasle osobe da se stara o njemu.Majka ga je napustila i prepustila ga samom sebi,u nastavku vam donosimo njegovu priču.
Priča o dečaku koji je pune dve godine živeo potpuno sam, bez ijednog odraslog da brine o njemu, duboko je potresla javnost i stavila u fokus ozbiljnost zanemarivanja dece i nedostatak odgovornosti onih koji bi trebalo da budu njihova zaštita. U periodu između 2020. i 2022. godine, ovaj tada devetogodišnji dečak bio je prepušten sam sebi nakon što ga je majka napustila, ostavljajući ga da se snalazi kako zna i ume. Bio je bez ikakve emotivne i fizičke podrške, prepušten samo sopstvenoj snalažljivosti i izdržljivosti, u uslovima koji bi i odraslom čoveku bili gotovo nepodnošljivi.
Iako je bio neverovatno mlad, uspeo je da sakrije svoju tešku situaciju od sveta. Njegovi učitelji nisu primetili ništa neuobičajeno jer je dečak redovno dolazio u školu, postizao dobre ocene i ponašao se kao uzoran đak. Komšije su ga doživljavale kao običnog dečaka – niko se nije zapitao kako je moguće da živi bez ikakvog nadzora. Povremeno bi mu donosili hranu, nesvesni da mu je to često bio jedini obrok. Dečak je preživljavao na skromnim zalihama – uglavnom na kolačićima i konzerviranoj hrani, a ponekad bi krišom uzeo paradajz iz balkonske bašte suseda.
- Njegov stan bio je bez grejanja i struje, a tokom hladnih zimskih meseci spavao je pod nekoliko jorgana kako bi se zaštitio od studeni. Njegova svakodnevica bila je obeležena usamljenošću i tišinom, dok niko nije naslutio kakvu golgotu prolazi. Iako je sve ukazivalo na zanemarivanje, ljudi su ga smatrali „dobrim detetom“ i nisu postavljali pitanja koja bi mogla da otkriju istinu.
Glavni razlog ovakvog stanja bila je njegova majka. Kao osoba koja je imala zakonsku i moralnu obavezu da brine o sinu, ona je odlučila da se preseli u obližnju opštinu, ostavljajući dete u potpunoj izolaciji. Povremeno bi mu donela nešto hrane, ali nikada nije obezbedila osnovne uslove za život niti pokazala emotivnu toplinu. Komšije su povremeno primećivale njeno hladno ponašanje i čak verbalno nasilje prema detetu, ali nisu reagovale. Njeno prisustvo bilo je samo fizičko i povremeno, dok je emotivno bila potpuno odsutna, čime je dodatno otežala situaciju.
Za oca dečaka niko nije znao gde se nalazi. Nakon razvoda, nestao je iz njihovih života, a majka nije ni pokušala da ga kontaktira radi pomoći. Dečak je tako postao potpuno prepušten sam sebi.
Kako je vreme prolazilo, pojedini susedi su počeli da uviđaju da nešto nije u redu. Iako je na površini izgledao mirno i stabilno, postalo je jasno da iza toga stoji neka dublja priča. Uplašeni, odlučili su da obaveste policiju. Kada su službenici ušli u stan, zatekli su prazan frižider i dom u kojem nije bilo traga odraslim osobama. Sve je upućivalo na to da je dečak zaista bio sam i zanemaren. Otkrivanje istine bilo je šokantno – dečakov život je bio u ozbiljnoj opasnosti, a mogao je da se završi tragično.
- Nadležne službe reagovale su brzo. Majka je uhapšena i izvedena pred sud. Tokom procesa pokušavala je da ospori svoju odgovornost, tvrdeći da nije bila svesna posledica svojih dela, ali dokazi su jasno ukazivali na nemar i zanemarivanje osnovnih potreba deteta. Sud je zaključio da je svojim ponašanjem ugrozila život i sigurnost sina, te je osuđena na 18 meseci zatvora. Deo kazne, šest meseci, trebalo je da provede pod elektronskim nadzorom.
Na sreću, dečak je prebačen u hraniteljsku porodicu koja mu je pružila ljubav i sigurnost koju je toliko dugo tražio. Iako je pokazivao izuzetnu hrabrost i snalažljivost, emocionalne rane koje nosi duboko u sebi neće se lako izlečiti. Njegov odnos s majkom potpuno je narušen, a on je odbio svaki kontakt s njom. U novoj porodici pronašao je dom i zaštitu, ali prošlost je ostavila trag koji se ne može izbrisati.
Ovaj događaj je snažan podsetnik na važnost da odrasli – bilo da su to komšije, učitelji ili socijalni radnici – obrate pažnju na znakove zanemarivanja. Deca često razviju mehanizme preživljavanja i sakriju svoje patnje, pa je lako prevideti znakove problema. Zato je od ključnog značaja da svaka sumnja bude proverena kako bi se sprečila tragedija. Svako dete zaslužuje ljubav, pažnju i sigurnost koju mu niko ne bi smeo uskratiti – ni roditelj, ni zajednica.
