Ono što je trebalo da bude običan dan ispunjen uzbuđenjem zbog maturske večeri, pretvorilo se u tragediju. Ubistvo četvoro članova porodice Peli šokiralo je naciju.
Godine 1989, pripreme za matursko veče su se pretvorile u košmar. U porodičnoj kući Pelijevih, biva pronađena četiri tela – sveštenika Roberta “Boba” Pelija, njegove supruge Don, i dve pastorke, Dženel i Džolin. Ubijeni su sačmaricom, a porodica je otkrivena tek nakon što se nisu pojavili na bogosluženju, što je izazvalo ogromnu šok terapiju u malom gradu Lejkvilu. Porodica je tog jutra bila odsutna, a tragedija je ostavila prostoriju i komšiluk u nevjerici.
U domu su ostale tri preživele osobe – devetogodišnja Džesika koja je tu noć provela kod prijateljice, starija sestra koja je bila van grada, i 17-godišnji Džef Peli, koji je tu noć proveo na maturskoj zabavi i u zabavnom parku u Čikagu. Na prvi pogled, činilo se da je bizarnost tragedije pogodila celu lokalnu zajednicu.
Sumnja u tinejdžersku pobunu
Istražitelji su ubrzo posumnjali na Džefa – razlog je navodni sukob s ocem. Džef je nedavno ukrao novac i CD-ove, zbog čega mu je otac zabranio da ide na matursko veče. Tužilaštvo je ispitalo scenario koji ga povezuje sa ubistvima: u odsustvu dokaza o provali, oružje je nestajalo iz kuće, a raspored tela i zaključana vrata ukazivali su na osobu unutra. Sumnje su rasle – ali fizičkih tragova nije bilo: nijedan DNK uzorak, nijedan oštar dokaz.
Pregled događaja tu večer: Džesika i ostala deca su napustila kuću pre 17 časova, svi gosti su otišli oko 17:30, i baš tada je Džef odvezao automobil. Prema tužilaštvu, upravo je tada, za tih pola sata, navodno počinio zločin, presvukao se i nastavio kao da se ništa nije dogodilo.
Suđenje i nedostatak dokaza
Prava drama počinje 2002, 13 godina kasnije, kad suđenje ponovo kreće. Džef se tada bavio IT-jem i imao vlastitu porodicu – odrastao, oženjen i otac. Međutim, bez novih dokaza i značajnih fizičkih tragova, dokazi su se temeljili na vremenskim okvirima i izjavama. Tužioci su verovali da motiv – tinejdžerska osveta zbog ignorisanja – daje sliku hladnokrvnog ubistva.
Branitelji su isticali da ne postoji nijedan dokaz koji direktno povezuje Džefa s ubistvom – oružje nikad nije pronađeno, nema otisaka, nema DNK, nema očiglednih tragova krvi ili forenzičkih dokaza. Jedini “dokaz” bio je smeo i kontradiktoran scenario koji navodi da tinejdžer ubija četiri osobe i odlazi kao da se ništa ne dogodilo.
Svedoci su posvjedočili da su toga dana videli Džefa opuštenog, kao i druge maturante. Ni ponašanje, ni izraz lica nisu ukazivali na krivicu – naprotiv, sve ukazuje na običnog tinejdžera koji je otvorio poglavlje svog života slavljenjem i budućnošću.
Odluka porote i osuda
Ipak, 2006., sud je odbacio nedostatak konkretnih dokaza i porota je jednoglasno proglasila Džefa Pelija krivim za četiri tačke ubistva. Izrekla je kaznu od 160 godina zatvora. Za mnoge je to bila šokantna presuda – da li je moguće osuditi nekoga bez dokaza, samo na osnovu okolnosti i motivacije?
Optužba je insistirala na hladnokrvnoj logici – porodični konflikt, sumnja, odsustvo fizičkih dokaza – a savršena rekonstrukcija navodno je dovoljna. Odbrana je ukazala na iracionalnost – ubistvo četvoro ljudi, a onda nastavak zabave?
Podijeljeno mišljenje javnosti
Presuda je podelila javnost: jedni veruju da je Džef bio zločinac koji je hladnokrvno ubio svoju porodicu, a zatim nastavio život normalno; drugi veruju da je žrtva sistema – osuđen na temelju pretpostavki, bez fizičkih dokaza. Činjenica da je ostao slobodan 16 godina, da je postao otac i radio u IT industriji, doveli su do sumnje da je mogao biti nevin.
Nesumnjivo, kad god se priča spomene, javnost će biti podeljena: krivica ili nevinost, dve različite perspektive – obe bolne, obe teške.
Bez obzira na sudski epilog, najmračnija žrtva ostaje porodica – ostalo je mnogo praznih mesta za telom ubijenih članova. Džesiku Peli, devetogodišnju preživelu, ceo život je definisan tim danom. Detinjstvo je fizički i emotivno prekinuto, a sećanja su trajna rana iz koje se teško izlazi.
Priča Džefa Pelija nije samo krimi-slučaj – ona je lekcija o krhkosti porodice i pravde. I ta lekcija ne mora biti o dovoljnosti dokaza ili nevinosti – možda je tu dublja poruka: sistem nije savršen, naše poverenje u institucije je izloženo. Za Džefa i njegovu porodicu, suđenje nikad nije bilo samo sudski proces – bila je to borba za istinu, sećanja i emotivnu pravdu kojoj će se vratiti – možda do poslednjeg daha.
