Ovo je priča žene iz Srbije koja je odrasla bez oca čoveka koji je otišao istog trenutka kada se ona rodila.Odrastati bez ljubavi jednog roditelja svakom djetetu svakako fali.
Postoje rane koje ne krvare spolja, ali peku iznutra čitav život. Nisu to ogrebotine koje se previju zavojem, niti suze koje se obrišu maramicom. To su tihe pukotine u duši – nastale od ljudi koji su nas napustili baš onda kada su nam najviše trebali. Neki odlaze fizički, neki duhovno, ali trag ostaje – dubok, neizbrisiv. Kada te roditelj ostavi dok si još samo bespomoćna beba, on ne napušta samo drugog roditelja, on ostavlja prazninu u tvom biću. I ta praznina ne zarasta ni godinama, ni rečima, ni opravdanjima.
Ovo je istinita i potresna ispovest žene iz Srbije, žene koju je otac napustio istog dana kada je došla na svet. Nije ostao da čuje njen prvi plač, nije je zagrlio, nije je pogledao. Godinama kasnije, kada je došao trenutak da krene u novi život – da se uda – donela je hrabru, ali bolnu odluku: nije ga pozvala na venčanje. Ta odluka izazvala je lavinu komentara, osuda i jednu poruku koja je zabolela više nego bilo koja prethodna tišina – poruku koja joj se zauvek urezala u pamćenje.
“Rođena sam u trenutku kada je moja majka doživela najveću izdaju svog života. Umesto da je drži za ruku, umesto da me dočeka sa ponosom i ljubavlju, moj otac – čovek po imenu Drago – tog dana je spakovao svoje kofere i otišao. Nije rekao zbogom. Nije me čak ni pogledao. Otišao je sa drugom ženom u Nemačku, ostavivši iza sebe moju majku u suzama – i mene, tek rođenu bebu. Kažu mi da nije ni pitao da li sam živa, zdrava. Nisam mu bila važna tada. Zašto bih mu bila sada?”
- Odrasla je bez ikakvog pojma o tome kako izgleda očinska figura. Nikada nije imala ruku koja je vodi dok uči da vozi bicikl, nije imala oslonac u danima kada su dečji snovi padali pod teretom stvarnosti. Nije imala kome da kaže “tata”. Umesto toga, gledala je majku kako sama gura točak života – danima nasmejana zbog nje, a noćima u suzama koje je pokušavala da sakrije.
Ponekad bi neko iz porodice šapatom pomenuo da se otac “javljao”, pitao nešto, ali nikada nije napravio pravi korak ka njoj. Nijedan rođendan. Nijedna čestitka. Nijedna ruka podrške. Nijedno izvini. Samo muk. A taj muk je rastao zajedno s njom, postao je njen senka, pratilac, rana bez zavoja.
Kada je odrasla, trudila se da u srcu ne nosi gorčinu. Učila je sebe da prašta tišinom. Govorila je: “Možda nije znao kako. Možda je samo bio slab.” Nije ga nikada blatila. Samo je ćutala i hodala dalje. Nije tražila ljubav, tražila je samo da je ne povređuje svojim stalnim odsustvom.
- I onda je došao dan o kojem svaka devojčica sanja. Dan kada je obukla venčanicu, kada je pogledala u oči muškarca koji je znao da je voli – ne zbog toga što “mora”, već jer to istinski želi. I tog dana, među svim pozivnicama, jedna nikada nije bila napisana. Njen otac nije bio pozvan.
“Ljudi su mi govorili – ‘Ali to ti je otac.’ Jeste. Po biologiji. Ali ne i po prisustvu. Otac je onaj ko te štiti kada si slaba, ko ti prvi kaže da si lepa, ko te nosi na ramenima dok si mala. Otac je onaj koji te drži za ruku kad ti je teško. Moj to nikada nije bio.”
Venčanje je prošlo bez njega. Bez ijednog osećaja krivice. Bez praznine. Bila je srećna. Prvi put istinski, bez tereta prošlosti.
Ali onda je došla poruka. Kratka. Hladna. Kao nož bez najave.
“Za nas si mrtva.”
Jedna rečenica – kao pečat na sve ono što je već preživela. I nije zabolela zato što je izgubila njih, već zato što su još jednom pokazali da nikada nisu ni pokušali da je razumeju. Da su je odbacili ne zbog onoga što jeste, već zbog onoga što nije želela više da bude – nečiji otirač.
“Nisam ja njih povredila. Samo sam prvi put stavila sebe na prvo mesto. Prvi put sam odlučila da zaštitim svoje srce. Ako su mogli da me ignorišu sve ove godine, zašto je tragedija što nisam želela da ih zovem dok govorim svoje sudbonosno ‘da’? Zašto sam ja loša, jer nisam želela da delim svoju sreću sa onima koji su godinama posmatrali moju tugu bez ijedne reči?”
Nek im Bog prašta, rekla je. Ona još ne može. Ne još. Možda jednom. Kada zaboravi onaj osećaj – da sedi sama ispred školskog hola, gledajući vrata, čekajući tatu koji nikad ne dolazi.
