Nešto što se ureže u pamćenje i ostavi trag koji se vremenom ne briše su riječi jedne žene,djevojko u tebi teče tuđa krv.Proricanje sudbine ,koje je vaše mišljenje dali biste da vam neko gata ili pak ne…
Godina je bila 1989., jesenji raspust, a ceo naš razred odlučio je da ode na nezaboravan izlet u Lenjingrad, grad bogate istorije i kulture. Bilo je to putovanje koje je trajalo tri do četiri dana – tačan broj dana ne mogu sa sigurnošću da se setim, ali sećanja na to iskustvo ostala su veoma živa. Program nam je bio veoma ispunjen i raznovrstan; obilazili smo brojne znamenitosti, posećivali pozorišne predstave, šetali po ulicama i trgovima ovog veličanstvenog grada, upijajući njegovu atmosferu i duh.
Vratili smo se kasno ujutru. Imali smo sedišta u dva susedna voza, jer nas je bilo dosta – deo razreda sedeo je u jednom vagonu, a ostatak u drugom. Sećam se da smo moja drugarica i ja odlučile da odemo da vidimo šta naši drugovi rade. Momci su se okupili u jednom kupu i igrali karte, smeh i veselje širili su se oko njih, baš kao i osećaj zajedništva.
- Na samom početku tog voza, u prvom kupeu, sedela su dva Cigana – jedan stariji i jedan mlađi muškarac. Obojica su izgledali neobično, ali na svoj način prilično civilizovano i uredno, što je na prvi pogled odudaralo od stereotipa o njima. I baš u tom trenutku, jedna od devojaka iz naše grupe neočekivano je predložila da im traži gatanje.
Starija Ciganka je u početku odbijala da to učini, govorila je da možda nije pravi trenutak ili da nije sigurna, dok je mlađa žena ostala tiha, kao da nije htela da se uključi u razgovor, potpuno nenametljivo. Međutim, ubrzo je starija žena izvukla svoje karte – nije ni pogledala na špil koji su joj ponudili, a uz to je komentarisala: „Vaši ljudi lažu“. Počela je tada da predviđa budućnost svima nama, ali nikome nije tražila novac za to. Činilo se da to radi iz zabave, bez ozbiljnih namera, kao da je htela samo da nas malo začara i nasmeje.
Ja sam, iskreno, ostala malo povučena. Nisam imala želju, čak ni iz radoznalosti, da saznam šta mi sudbina nosi. Neki osećaj mi je govorio da nije vreme za to, da nije nešto što bih želela da znam. Ostala sam posmatrač, dok su drugi sa više entuzijazma prihvatali predviđanja.
U međuvremenu, momci su nam se pridružili u kupeu, a tada sam primetila kako se Ciganka, dok je gledala jednog od njih, nekako rastužila. Njena tišina i ozbiljnost postale su gotovo opipljive, i ubrzo je završila sa gatanjem. Osećala se neka vrsta tuge u njenim očima, nešto što nije htela da izgovori naglas.
Moja drugarica i ja ostale smo dugo u toj kočiji, gotovo do večeri, razgovarajući i prepričavajući utiske. Kada smo se približavale mestu gde smo trebale da izađemo, Ciganka nas je zaustavila. Obratila se mojoj prijateljici rečima koje su zvučale gotovo kao proricanje sudbine: „Nemoj se udavati dve godine, bićeš udovica.“ Onda je dugo gledala mene pravo u oči, kao da pokušava da pročita moju dušu, i rekla nešto što mi je zauvek ostalo urezano u sećanje:
U tebi teče tuđa krv, devojko…
U tom trenutku već sam znala da nisam biološka ćerka svojih roditelja. Iako nisam imala potpunu potvrdu, bila sam skoro sigurna u to – više od devedeset posto. Moj azijski izgled bio je očigledan znak, koji je svakako privlačio pažnju i često izazivao pitanja. Zato me te reči nisu toliko iznenadile koliko su me duboko dirnule i naterale na razmišljanje.
Ciganka je tada dodala da će moj život biti težak, ali me je utešila time što neće ostati usamljena. Njen pogled zatim je skliznuo ka kupeu gde su sedeli momci i uporno je gledala u jednog posebnog dečaka, opisujući ga kao „taj čupavi dečak“ koji neće dugo živeti, uz reči da mu smrt „hoda pored njega“.
- S obzirom na to da smo moja prijateljica i ja bile mlade i razigrane, nismo baš ozbiljno shvatale ta predviđanja. Ipak, jedna neobjašnjiva nelagodnost ostala je u meni, kao tiha sumnja da možda postoji neki dublji smisao u tim rečima.
Sećam se da sam u oktobru 1991. godine bila na venčanju svoje prijateljice – prošle su manje od dve godine od tog susreta u vozu sa Cigankama. Nažalost, dve godine kasnije njen suprug se utopio, ostavivši je sama. Naš drug iz razreda, „taj čupavi dečak“, imao je niz nesreća koje su ga skoro koštale života – prvo je doživeo saobraćajnu nesreću na motociklu, kada ga je udario automobil, a zatim je nakon povratka iz vojske skoro bio pregažen vozom. Ipak, preživeo je sve te nesreće, kao da mu je sudbina dala drugi šansu.
Danas, sa sigurnošću znam da u meni zaista teče kazahstanska krv, deo mog porekla koji me je pratio kroz ceo život i dao posebnu snagu i identitet. Živim život koji nije lak, ali sam se naučila da se nosim sa njegovim izazovima. Što se tiče usamljenosti, nadam se da to nije sudbina koja me čeka.
Sve u svemu, postoji nešto misteriozno i gotovo mistično u ovim predviđanjima, u njihovoj neizvesnosti i snazi. Ali, iskreno, mislim da je bolje ne znati ništa unapred – ta neizvesnost donosi neki svoj mir, oslobađa od tereta budućnosti i dozvoljava da se život živi korak po korak, sa svim njegovim usponima i padovima.
