U današnjem članku pisat ćemo o poznatoj pjevačici Nadi Obrić.Nada Obrić rođena 1953. godine u Zvorniku,iako je po obrazovanju pravnica, muzika je bila njena prava životna staza.Nada je izgubila svog kućnog ljubimca Zvrleta , koji poznatoj pjevačici jako nedostaje.
Poznata i voljena pevačica narodne muzike, Nada Obrić, koja već decenijama zauzima visoko i neizbrisivo mesto na muzičkoj sceni Balkana, jednom prilikom je u jednoj od svojih retkih i veoma intimnih ispovesti podelila duboko emotivnu priču o neobičnom i izuzetno posebnom iskustvu koje ju je obeležilo za ceo život. Ta priča ne tiče se samo slave, nastupa ili publike – već se odnosi na jednog malog, krznenog, ali izuzetno pametnog i šarmantnog bića koje je ostavilo neizbrisiv trag u njenom srcu. Reč je o njenom nesvakidašnjem kućnom ljubimcu – majmunu po imenu Zvrle.
- Na prvi pogled, priča o Zvrletu zvuči vedro i duhovito – kao niz komičnih anegdota koje bi izmamile osmeh svakome ko ih čuje. Međutim, kako Nada otkriva, iza te vesele spoljašnjosti krije se priča duboke tuge, istinske povezanosti i nezaboravnog bola koji je, i nakon više od dve decenije, ostao svež kao i prvog dana.
Zvrle nije bio obična životinja. Bio je poklon koji je Nada dobila dok je još bila u svom drugom braku, kada je bio tek mala, znatiželjna beba – svega nekoliko meseci star. Gotovo odmah, bez ikakvog zadrške, postao je punopravni član porodice, više od ljubimca – bio je saputnik, prijatelj, pa čak i neka vrsta deteta u Nadinom životu. Njihova veza je rasla iz dana u dan i poprimala dimenzije koje rečima teško mogu biti opisane. Sama Nada je često govorila da s njim razvila dublju emocionalnu povezanost nego s mnogim ljudima iz svog života.
Gde god bi išla – na nastupe, putovanja, intervjue – Zvrle je išao s njom. Bio je njena senka, njeno utočište, ali i veseli akter koji je znao kako da zabavi publiku, neretko preotimajući pažnju svojim razigranim ponašanjem, simpatičnim gegovima i gotovo ljudskom inteligencijom. Publika ga je obožavala. Znao je da maše, da glumi, da se smeje i pleše. Bio je prava zvezda u senci velike pevačice.
- Zvrle je bio nežno i pametno stvorenje, neodoljivo zabavno, ali i duboko intuitivno. Imao je karakter – izražen, tvrdoglav i uporan. Bio je kao dete koje nikada ne odraste – stalno spreman za igru, neumoran, razmažen, ali neodoljivo šarmantan. Voleo je pažnju, znao je kako da je privuče, i umeo je da je zadrži. Njegove oči su, kako Nada kaže, govorile više od reči. Bio je poseban. Bio je njen.
Međutim, kao i u mnogim životnim pričama koje počinju radosno, i ova je imala tragičan obrt. Zvrle je deo dana provodio u prostoru auto-servisa koji je držao tadašnji Nadin suprug. Taj prostor, iako mu je bio zanimljiv i izazovan, bio je pun opasnosti – razni alati, ulja, gorivo, akumulatori. Upravo jedan od tih akumulatora bio je koban za Zvrleta.
Vođen svojom neumornom radoznalošću, inteligencijom i željom da istražuje, Zvrle je uspeo da odvrne čep na akumulatoru i popio je kiselinu. Sve se dogodilo brzo. Prebrzo. Spasa nije bilo. Umro je na licu mesta. Taj trenutak je, kako Nada svedoči, bio jedan od najtežih u njenom životu. Dom je odjednom utihnuo, prostor je ostao bez duše, a srce joj se slomilo na komade koje ni vreme, ni novi dani, ni pesme nisu mogli da zaleče.
Nada je za Zvrletom plakala kao za najbližim članom porodice. Njegov gubitak ostavio je prazninu koja nikada nije popunjena. Pokušala je da mu nađe društvo, da mu unese malo radosti i društvenosti u život. Dovela mu je ženku iste vrste, nadajući se da će među njima da se rodi prijateljstvo ili čak ljubav. Ali Zvrle ju je odmah odbio. Bio je povučen, zatvoren i očigledno zbunjen. U nekom trenutku tuge ili nerazumevanja, povukao se u podrum među akumulatore – mesto koje mu je, na kraju, donelo tragičnu sudbinu. Tada je Nada, kako kaže, shvatila koliko je odgovornost velika, koliko bol može biti nemerljiv i koliko jedno malo biće može da zauzme ogromno mesto u ljudskom životu.
- Zvrle nije bio samo razigran – bio je i nestašan. I te kako. Imao je izražen smisao za “šalu”, ali i specifične navike. Voleo je da krade novac iz džepova posetilaca servisa, a plen bi sakrio u maleni nabor u ustima. Ljudi bi često gubili novčanice, pa čak i zvali policiju – dok se nije otkrilo da je pravi “lopov” zapravo jedan mali, lukavi majmun. Takođe, nije podnosio pijane osobe. Čim bi osetio miris alkohola, pokazivao bi znake nelagodnosti, a znao je i da zalupi haubu na automobilima nepoznatim gostima – kao da je hteo da kaže: “Ovde nisi dobrodošao.”
Jedan od najdirljivijih trenutaka koji je Nada zauvek urezala u svoje sećanje dogodio se tokom njene turneje u Australiji. Dok je boravila daleko od kuće, Zvrle je bio kod njene prijateljice. U trenutku kada se Nadin nastup pojavio na televiziji, Zvrle je prišao ekranu i počeo da ga grli – malim rukama, nežno i iskreno, prepoznajući njen glas, lik, prisustvo koje mu je nedostajalo. Taj prizor je, kako kaže, bio srceparajući, ali i prelep. Pokazao je koliku dubinu emocije jedno “malo biće” može da ima.
Danas, više od dvadeset godina nakon Zvrletove smrti, Nada Obrić i dalje priča o njemu sa suzama u očima. I dalje joj zastane glas, ali oči joj zasijaju kada se priseti njegovih šala, nestašluka i neponovljive ličnosti. Za nju, Zvrle nije bio samo ljubimac – bio je saputnik, uteha, oslonac, deo nje same.
Zvrletova priča nije obična anegdota o kućnom ljubimcu. Ona je svedočanstvo o tome koliko ljubav može biti iskrena, duboka i univerzalna – bez obzira na to da li je upućena čoveku ili životinji. Nada je, svojom pričom, pokazala da srce prepoznaje dušu, a da tuga, kada se izgubi neko tako poseban, ne poznaje granice.
