Toga jutra 10. septembra 1976. godine pretvorilo se u prizorište nezapamćene tragedije. Umesto mirnog leta i putničkih uzbuđenja, iznad Vrbovca u Hrvatskoj dogodio se jedan od najstrašnijih avionskih sudara u istoriji evropske avijacije.
Tog kobnog jutra, nebo iznad Vrbovca pretvorilo se u poprište nezapamćenog užasa. U trenutku koji je trajao svega nekoliko sekundi, a posledice ostavio za ceo život, sudarila su se dva putnička aviona – jedan domaće jugoslovenske kompanije Inex Adria Airways, a drugi britanskog giganta British Airways. Bio je to direktan sudar na velikoj visini i pri ogromnoj brzini, tragedija kakva se retko viđa čak i u najmračnijim scenarijima vazduhoplovnih katastrofa. Ovaj događaj do danas ostaje upisan kao jedan od najstrašnijih i najtragičnijih trenutaka u istoriji svetske avijacije.
- U to vreme, krajem sedamdesetih godina, nebo iznad tadašnje Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije bilo je jedan od ključnih koridora za avione koji su putovali iz Zapadne Evrope ka Bliskom Istoku i Aziji. Zbog političkih tenzija i zatvorenih granica država istočnog bloka pod sovjetskom dominacijom, upravo je jugoslovenski vazdušni prostor bio jedina ruta otvorena za slobodan međunarodni prelet. Tog sudbonosnog dana, 10. septembra 1976. godine, iz Splita je poleteo avion tipa McDonnell Douglas DC-9 kompanije Inex Adria, namenjen letu ka Kelnu. U njemu se nalazilo ukupno 113 ljudi, među kojima i šest članova posade. U isto vreme, iz Londona je ka Turskoj leteo Trident 3B, avion britanskog nacionalnog prevoznika British Airways, sa 63 putnika i članova posade.
Oba aviona letela su svojim unapred određenim rutama, vođena uverenjem da je nebo bezbedno. Međutim, sudbina se poigrala sa životima putnika i posada, a ključna greška dogodila se u kontrolnom tornju u Zagrebu. Kontrolor leta, Gradimir Tasić, tog dana bio je u trećoj smeni zaredom, iscrpljen i premoren nakon tri dana rada po dvanaest sati, što je tada bila česta praksa usled hroničnog nedostatka osoblja i neadekvatne infrastrukture. Kada je dao instrukciju pilotima DC-9 da „zadrže visinu i da se jave po prelasku Zagreba“, nastala je konfuzija. Pilot je tražio dodatno pojašnjenje, ali povratne reakcije nije bilo. Komunikacija je bila spora, nedovoljno jasna i prepuna tehničkih problema.
Samo nekoliko trenutaka kasnije, na visini od oko 10.000 metara, desio se frontalni sudar pri brzini većoj od 900 kilometara na čas. Prema zvaničnom izveštaju iz 1982. godine, krilo jugoslovenskog aviona DC-9 direktno je presjeklo trup britanskog Tridenta, prouzrokujući momentalnu, razornu dekompresiju kabine. Trident se u deliću sekunde raspao u vazduhu, pretvorivši se u gomilu razbacanih delova. Rep je udario u zemlju sa zastrašujućom silinom, dok je DC-9 još nekoliko trenutaka pokušavao da održi kontrolu, ali je potom izgubio uzgon i srušio se pod oštrim uglom, udarivši najpre u svoje desno krilo. Niko nije preživeo – svih 176 putnika i članova posada poginulo je na licu mesta.
Prvi koji su stigli na mesto nesreće bili su lokalni meštani i pripadnici policije iz Vrbovca. Scena koju su zatekli bila je apokaliptična – krhotine aviona bile su rasute na sve strane, među njima razbacane dečje igračke, putne torbe, dokumenti i pasoši, a nažalost i tela putnika, mnoga još vezana za sedišta. Jedan od policajaca kasnije je u svedočenju ispričao kako je pronašao bebu koja je, čini se, još uvek davala znake života. Međutim, uprkos brzom pokušaju pomoći, ni najhitnija intervencija ne bi uspela da spasi dete – njegovo telo nije moglo da izdrži silinu udara.
Odgovornost za ovu nesreću, koju je ceo svet posmatrao sa nevericom i tugom, pripisana je upravo kontroloru leta Gradimiru Tasiću. Osuđen je na sedam godina zatvora, iako je ubrzo nakon izricanja kazne došlo do velike pobune u struci. Mnogi njegovi kolege i predstavnici stručne javnosti tvrdili su da je Tasić žrtveno jagnje jednog mnogo dubljeg, sistemskog problema. Upozoravali su na nedovoljnu obučenost kadra, zastarelu tehniku, preopterećenost zaposlenih i manjak komunikacijskih resursa. Tasićeva kazna je kasnije smanjena, ali rana koju je ova tragedija ostavila nikada nije u potpunosti zarasla.
Svedoci iz obližnjih sela prepričavali su godinama potresne prizore – jedan avion je padao pravo, kao kamen, dok je drugi kružio i raspadao se u vazduhu. Nebo je bilo prekriveno dimom, plamenom i delovima olupina. Na poljima su ležale stvari putnika – cipele, torbe, pasoši, fotografije iz porodičnih albuma. Bilo je to jezivo podsećanje na to koliko su ljudi u tom trenutku bili obični civili, turisti, porodice, deca, ljudi sa snovima i planovima. Najveći broj stradalih činili su nemački turisti koji su se vraćali sa letovanja na jadranskoj obali, što je tragediji dalo i snažnu međunarodnu dimenziju.
Na mestu nesreće, nedugo potom, podignut je mali krst – skroman, ali moćan simbol večnog sećanja. Taj krst i danas stoji, kao tiho podsećanje na dan kada se nebo otvorilo, ali ne da primi let, već da proguta 176 nedužnih života.
Za kompaniju British Airways, ovo je do danas ostala jedina nesreća u kojoj su izgubljeni životi putnika – jedina fatalna katastrofa u celokupnoj istoriji tog avio-prevoznika. Za bivšu Jugoslaviju, bila je to najgora avionska nesreća u zemlji i jedan od najtragičnijih događaja u regionu.
Godinama nakon pada, vođene su duge i iscrpljujuće pravne bitke. British Airways je 1979. podneo tužbu protiv tadašnje SFRJ, optužujući državu za nemar i odgovornost kontrole leta. Proces se razvlačio decenijama, prolazio sve pravne instance u Srbiji, da bi 2012. godine konačno bila odbijena žalba britanske kompanije na visinu odštete. Ustavni sud Srbije je 2016. godine priznao da je došlo do povrede prava na suđenje u razumnom roku, ali ne i do povrede prava na pravično suđenje. Evropski sud za ljudska prava u Strazburu uključio se u slučaj 2021. godine, nakon što su sve domaće pravne mogućnosti bile iscrpljene. Paralelno, 19 članova porodica žrtava, uglavnom članova posade britanskog aviona, podnelo je odvojene tužbe za naknadu štete. Iznosi koje su tražili nikada nisu objavljeni, a većina sporova ostala je zakopana u tišini sudskih arhiva.
Ova nesreća nije samo mračna fusnota u istoriji avijacije. Ona je tragedija koja se duboko urezala u kolektivno sećanje ljudi koji su tog dana podigli pogled ka nebu iznad Vrbovca, nesvesni da prisustvuju jednom od najpotresnijih događaja u istoriji moderne Evrope. Bila je to nesreća koju su mnogi naslućivali, koju su stručnjaci upozoravali da se može dogoditi, ali koju niko nije uspeo da spreči. Njene posledice i danas odzvanjaju – ne samo kroz izgubljene živote, već i kroz duboke moralne i institucionalne dileme koje se decenijama kasnije još uvek razmatraju i preispituju.
