Udanašnjem članku vam donosimo priču bab Joke koja je jako zanimljiva.Baka Joka postala je poznato po tome što se udala čak 17 puta,od toga 16 brakova je imala sklopljenih samo na riječ.Danas kao starija živi sama i kaže da je zadovoljna svojim stanjem.
U skromnoj, ali urednoj kući u selu Mašići, nedaleko od Gradiške, živi jedna žena posebne naravi, neobuzdane volje i nesalomivog duha – Joka Kutlača, danas već u 78. godini života. Njen život ne liči ni na jedan drugi, jer Joka je, kako se s osmehom i ponosom šali, “žena koja je više puta stala pred matičara nego što je sela kod frizera.” Udavala se čak 17 puta, a priče o njenim bračnim dogodovštinama već su odavno postale deo lokalne legende.
- Zdrava sam kao dren, jaka kao konj, a sposobna kao da sam u cvetu mladosti. Samo, znate šta? Više nisam za udaju. Ne da mi se više ni ljubiti ni ljubav tražiti. Neka svako ide svojim putem, a ja sam svoj prešla i pregazila, i to bosonoga – počinje priču baka Joka, uz blagi smešak i mudre oči koje su videle više tuge, radosti i neočekivanih obrta nego što bi ikada stale u običnu biografiju.
Gde god da se pojavi, Joka izaziva pažnju. U autobusu joj, uz poštovanje i osmeh, svi ustupaju mesto. U čekaonici kod lekara, uvek je zovu preko reda, i niko se ne buni – svi je poznaju i poštuju. U lokalnoj prodavnici se više i ne vodi evidencija ako nekad zafali koji dinar, jer “Joka će to već doneti kad stigne”. Kad krene peške kroz selo, vozači automatski koče i nude joj prevoz, ne zbog sažaljenja, već iz poštovanja i divljenja prema njenoj neobičnoj životnoj priči.
– Počelo mi, bogami, ići na bolje. Narod me više voli, i više veruje. Kažu da kad me vide, odmah im dan krene lepše. I da vam pravo kažem, mislim da me više niko ni uročiti ne može – veli Joka, pomalo šaljivo, a pomalo ozbiljno.
- Ali, priznaje, žene u selu je gledaju s dozom ljubomore.
– Nijedna od njih ne može da podnese što sam im ja zanimljivija, što su muževi više mene spominjali nego svoje. Sad, kad krenem na neki zbor, sredim se, obučem nešto veselo, kupim sladoled, i tako hodam selom ližući ga kao devojčurak, iza mene se odmah povuče kolona. Kao za popom kad se ide. Samo viču: “Evo Joke, eno Joke!” A ja? Ni da trepnem, samo idem svojim putem – priča Joka, uz osmeh pun iskustva.
Seća se svog prvog braka s mnogo emocija. Udala se u 23. godini, u Gornjim Karajzovcima, sanjajući o trajnoj ljubavi, porodičnoj sreći i domu punom smeha i dece. Prvi muž, kako kaže, bio je ljubazan, nežan i pažljiv. Mazio ju je, voleo iskreno, i dugo su delovali kao da ih ništa ne može razdvojiti. Ali onda su krenule priče. Njegovi rođaci su je ogovarali, govorili da nije lepa, da nije “dovoljno dobra” za njega, da je mogao naći bogatiju i zgodniju. To Joka nije mogla da oprosti.
Nije me on povredio, nego njegovi. Neću ja da me iko gazi. Spakovala sam se i otišla, pa kud puklo da puklo. Od tada sam znala – neće meni niko kolo igrati po glavi – priseća se odlučno.
- Svaki njen brak nosio je svoju priču, punu emocija, suza, ali i smeha. Drugi muž, Ždral po prezimenu, doleteo joj je u život baš kako mu prezime kaže – naglo, brzo i srčano. I on je bio iz ravnice, iz Lijevča, a tada su, kaže Joka, svi muškarci iz nizije želeli brdske devojke, dok su devojke iz brda tražile udaju tamo gde su putevi, autobusi i bolji život.
Bio je on fin, lep, pričao mi divne reči, “Joko moja, srećo moja”… sve dok nije došla milicija na vrata. Ispade da krade bicikle. Odveli ga pravo u zatvor. E, pa neću lopova u kući – priča Joka, s mešavinom ironije i razočaranja. Svaki naredni brak bio je sve kraći, sve lakše sklopljen, a još lakše raskinut. Neki su trajali po nekoliko dana, neki samo preko vikenda, a neki se ni u knjige nisu upisivali.
- Nemojte misliti da su svi oni bili loši. Bilo je tu i poštenih, ali najviše pijanaca. A iskreno, ni ja nisam bila svetica. Znala sam da popijem, zaigram na stolu, potučem se ako treba. Bekrija, i to ne mala. Nije lako bilo biti sa mnom, niti mene trpeti – govori Joka bez ustezanja.
Sanjala je nekad o deci, o domaćinstvu, o tihoj sreći u krugu porodice. Ali nije joj se dalo. Danas je sama, bez naslednika, u selu koje sve više podseća na pustoš.
– Sad ni kafane ne rade, ni deca ne idu u školu. Selo tiho, pusto. Samo automobili na autoputu jure, a kod nas ni pas ne zalaje. Nema više ni da se lumpuje, ni da se igra. Ni mene više ne vuče. Dosta je bilo. Srela sam ponekad nekog od bivših, ali to su sad samo senke prošlosti. Gledamo se, klimnemo glavom i produžimo. Sve je to bilo, pa prošlo – kaže Joka pomalo setno.
I za kraj, baka Joka jasno poručuje:
– Kad me pitaju hoću li se još udavati, ja se samo nasmejem. Neće više Joka ni pred matičara, ni u svatove. Zdrava sam, mogu i danas zaigrati, al’ srce mi više nije za udaju. Dosta je bilo. Joka više nije ni za udaju, ni za prodaju. Sad sam svoja, slobodna, i niko mi ne treba da bih bila cela.
