Priča o Rusu Dimitriju Božnikovu je jedna od onih priča koje se prenose iz usta u usta, izazivajući nevericu i zaprepaštenje kod svih koji ih čuju. Ovaj nesvakidašnji događaj poznat je ne samo u Rusiji, već i u Kini i Japanu, gde se prepričava sa mešavinom fascinacije i jeze. Svi oni koji prvi put čuju ovu neobičnu i gotovo neverovatnu priču ostaju bez reči, zapanjeni onim što su upravo saznali, jer ovakav sled događaja retko ko može da zamisli.
Evo o čemu se zapravo radi.
Dimitrij Božnikov, sovjetski vojnik, gotovo dve decenije proveo je živeći potpuno izolovan u planinama, zajedno sa devet japanskih zarobljenica. Tokom dugogodišnjeg zajedničkog života, u ovom neobičnom i izolovanom društvu rodilo se čak sedamdeset troje dece. Ono što dodatno intrigira u vezi s ovom pričom jeste činjenica da nijedna od tih žena nikada nije pokušala da pobegne od njega, što otvara brojna pitanja o dinamici njihove zajednice i razlozima njihove pokornosti.
Ali kako je sve počelo? Kako je jedan sovjetski vojnik završio u takvoj situaciji?
Nakon kapitulacije japanske vojske u jesen 1945. godine, Sovjetski Savez je zarobio veliki broj japanskih vojnika i civila. Oko šest stotina hiljada ratnih zarobljenika prebačeno je u različite delove ogromne sovjetske teritorije, gde su bili raspoređeni na prinudne radove kako bi pomogli u obnovi zemlje razrušene ratom. U to vreme, Sovjetski Savez se suočavao sa ozbiljnim logističkim problemima, jer su mnogi vojnici već bili demobilisani i vraćeni kućama, što je značilo da nije bilo dovoljno ljudi koji bi prevozili i čuvali zarobljenike.
Iz tog razloga, japanski zarobljenici su transportovani u manjim grupama, pod minimalnim nadzorom. Jedna takva grupa, koja se sastojala od devet mladih Japanki, dodeljena je Dimitriju Božnikovu i njegovim saborcima, koji su imali zadatak da ih sprovedu do logora gde su trebale da budu zatvorene i kasnije raspoređene na rad.
Međutim, sudbina je imala drugačije planove. Dok su putovali kroz surove, zavejane predele, njihovu kolonu zadesila je snažna snežna oluja. Prednje vozilo, koje je prevozilo hranu i osnovne zalihe, skrenulo je s puta i uletelo u minsko polje, gde je eksplodiralo, momentalno usmrtivši dvojicu stražara. Ostali vojnici, prestravljeni i nesigurni šta da rade, odlučili su da se razdvoje i krenu po pomoć. U haosu koji je usledio, Dimitrij Božnikov je ostao sam sa devet Japanki i ograničenom količinom hrane i opreme.
- Očekivali su da će spas ubrzo stići, ali dani su prolazili, a nikoga nije bilo. Čvrsto zarobljeni u nepristupačnoj planini, u surovim zimskim uslovima, shvatili su da im preti smrzavanje i glad. Japanke nisu imale gde da pobegnu – same u nepoznatoj, hladnoj divljini, bile su osuđene na propast. Stoga su zajedno s Dimitrijem odlučile da potraže zaklon i da same pronađu način da prežive. Hodali su satima, a zatim danima, sve dok se nisu obreli u dubokim, nenaseljenim planinama, daleko od bilo kakve civilizacije.
Izbor je bio jasan – ili će se prilagoditi novonastaloj situaciji i naučiti kako da prežive, ili će umreti. Tako su, iz nužde, počeli da grade privremeno sklonište i snabdevaju se hranom loveći divljač i skupljajući korenje, bobice i divlje povrće. Kako su meseci prolazili, privremeno sklonište se pretvorilo u stalni dom, a ono što je započelo kao puki instinkt za preživljavanjem postalo je njihov svakodnevni život.
Prvi znaci civilizacije u njihovom kampu pojavili su se u obliku male poljoprivrede – zasadili su krompir, šargarepu i druge kulture koje su uspevale u planinskim uslovima. Japanke su vremenom prihvatile svoju sudbinu, a Božnikov je postao neosporni vođa ove neobične zajednice. Već nakon prve godine, prva od njih je ostala trudna, a ubrzo su je sledile i ostale. Svakih nekoliko godina, broj stanovnika ovog izolovanog logora rastao je, dok nije dostigao neverovatnih sedamdeset troje dece.
Iako je Dimitrij u početku bio ubeđen da je gospodar situacije, s vremenom su se stvari promenile. Njegove “supruge” su postale dominantnije, preuzele su organizaciju svakodnevnog života, raspodelu poslova i brigu o deci. Više nije mogao da provodi dane u lenčarenju i zadovoljstvima; morao je da pomaže, da doprinosi zajednici, jer su Japanke odbijale da dozvole da samo sedi i koristi situaciju.
Nakon devetnaest godina, situacija je postala neodrživa. Deca su odrastala, sve je bilo teže održati kontrolu, a Dimitrij je shvatio da ne može više da vlada nad svojom neobičnom porodicom. Jedne noći, dok su svi spavali, pobegao je u najbliže selo i predao se vlastima. Ubrzo su vlasti otkrile tajno naselje i deportovale Japanke i njihovu decu nazad u Japan, dok je Dimitrij Božnikov osuđen na dvanaest godina zatvora zbog više krivičnih dela, uključujući i seksualne zločine.
Ostaju mnoga neodgovorena pitanja: kako su žene uspele da prežive trudnoće i porođaje bez medicinske pomoći? Kako ih niko nije otkrio tokom čitavih devetnaest godina? Da li je ova priča uopšte istinita ili samo deo mitova koji se prenose iz generacije u generaciju? Istina ili ne, priča o Dimitriju Božnikovu ostaje jedna od najintrigantnijih priča koja izaziva podjednako divljenje, jezu i nevericu.
