Selo Umoja u Keniji je mesto koje ne samo da šokira, već i inspiriše svakog ko čuje njegovu priču. U njemu su žene, uprkos teškim tradicijama i društvenim normama koje su ih vekovima sputavale, uspele da se izbore za nezavisnost. Međutim, ovo nije nezavisnost onakva kakvu danas poznajemo u savremenom svetu, gde je ravnopravnost između žena i muškaraca postala osnovni postulat civilizovanih društava. Selo Umoja nosi svoju jedinstvenu priču o borbi, strahovima, ali i o snazi žena koje su odlučile da stvore bolji svet za sebe i svoju decu.
Put od očaja do nade: Preispitivanje položaja žena
Zamislite život u kojem se od vas od najranijeg detinjstva očekuje da budete vlasništvo drugih. U mnogim delovima sveta, a naročito u siromašnim ruralnim oblastima Kenije, žene su smatrane za imanje svojih muževa, porodica ili zajednice. Njihovo telo i sudbina nisu im pripadali, već su bili u rukama drugih. Žene iz plemena Samburu, koji nastanjuju severozapadne delove Kenije, doživljavale su ovu brutalnu stvarnost. Za njih je brak bio trgovina – cena žene na tržištu bila je određena stokom, uobičajeno u kravljim glavama. Cena se kretala od 15 do 30 krava, što pokazuje na koji način je žena shvaćena kao običan predmet, a ne ljudsko biće s pravima i željama.
Mnogi problemi su se s godinama menjali, ali koreni ovih patrijarhalnih normi ostali su duboko ukorenjeni. Tradicionalne prakse, kao što je venčanje devojčica sa samo 12 godina, i dalje nisu bile potpuno eliminisane. Iako je zakon zabranio ovakve brakove, mnoge porodice, pod uticajem ekonomskih potreba i starih običaja, i dalje su prihvatale ponude koje su uključivale venčanja maloletnih devojaka. Usprkos zakonodavstvu, tradicionalni običaji, patrijarhalna shvatanja i korumpirani uticaji često su ometali napredak.
Osim toga, žene u ovom plemenu bile su podložne fizičkom nasilju i prisilama koje su bile deo svakodnevnog života. Nažalost, ova surova stvarnost nije se svodila samo na bračno nasilje – žene su, u mnogim slučajevima, bile podvrgnute brutalnom “ženskom” obrezivanju, što je bio jedan od najdrastičnijih načina kontrolisanja njihovih tela. Takav način života nije samo ozbiljno ugrožavao fizičko i mentalno zdravlje žena, već ih je činio potpunim žrtvama muške dominacije i tradicije koja je za njih predstavljala stvarnu kaveznu stvarnost.
Nastanak sela Umoja: Samoopredeljenje i borba za slobodu
Međutim, 1990. godine, u ovoj okrutnoj stvarnosti počele su se događati promene. Grupe žena, zaslužno umorne od svega što su proživele – ponižavanja, nasilja i patrijarhalnih normi – odlučile su da se odupru. Ove žene su napustile svoje muževe, pobjegle od nasilja i započele novo poglavlje svog života. Tako je nastalo selo Umoja, čije ime na lokalnom jeziku znači “jedinstvo”. Ovo selo je postalo sigurno utočište za žene koje su bile spremne da se izbore za svoju slobodu i dostojanstvo.
Uomoja nije samo bilo fizičko mesto – ona je postala simbol borbe za ženska prava, slobodu i jednakost. Ove žene su uspjele da stvore prostor gde mogu da žive bez straha, gde mogu da govore, odlučuju i preuzimaju kontrolu nad svojim životima, bez da neko odlučuje o njima. Selo Umoja je postalo utočište gde je glas žena postao važan, a ženska prava bila su na prvom mestu.
Prvi koraci ka samostalnosti: Borba za opstanak i ekonomski razvoj
Na početku, život u Umoji bio je težak. Zemlja je bila sušna, a resursi su bili skromni. Žene su bile prisiljene da se bore za opstanak, često koristeći samo osnovne alate i veštine koje su im bile dostupne. Prodaja kukuruza i šećera, uz minimalnu zaradu, jedva da je bila dovoljna za preživljavanje. Ali žene nisu odustajale. Sa velikom posvećenošću, odlučile su da se okrenu turizmu kao načinu zarade. Počele su da prave ručno rađeni nakit od perli, tkaju svetle, šarene tkanine i prodaju ih turistima. Zanimljivo je da su turisti, impresionirani pričom o selu i njegovoj borbi za slobodu, počeli aktivno da posećuju Umoja, donoseći sa sobom novac i, što je još važnije, podršku. Ova podrška i novac omogućili su ženama da postepeno poboljšaju svoj život.
Tri godine nakon što su započele ovu borbu, žene su uspele da kupe zemljište na kojem se sada nalazi njihovo selo. Ova kupovina je bila pravi prelomni trenutak, jer su sada imale pravnu kontrolu nad zemljištem i mogle su da odlučuju ko može da uđe i ko ne može. Međutim, njihova borba nije stajala. Muškarci iz okolnih naselja, zavidni zbog uspeha žena, pokušavali su da ometaju njihov napredak. Neki su čak pokušali da blokiraju put prema selu, dok su drugi inscenirali napade na žene pred turistima. Uprkos svim napadima, žene nisu klonule duhom. Na kraju su uspešno ojačale svoju poziciju i stvorile uslove u kojima mogu da brane svoje pravo na život u slobodi.
Selo Umoja danas: Borba ne prestaje
Danas u Umoji živi oko 50 žena i 200 dece. Zašto toliko dece, kada je u početku bilo zabranjeno da muškarci ulaze u selo? Jednostavno, žene ponekad dozvole muškarcima da posete selo, ali samo pod njihovim uslovima, što znači da se sve odluke, uključujući pristup i interakciju s muškarcima, donose isključivo od strane žena. Deca koja se rađaju iz ovih povremenih poseta odrastaju u atmosferi slobode i poštovanja, gde njihove majke same odlučuju o svim aspektima svog života.
Što se tiče obrazovanja, žene u Umoji se aktivno bore za prava devojčica. Smatraju da je obrazovanje ključ za oslobađanje i pravo svih da imaju ravnopravan status u društvu. Sva deca, bez obzira na pol, moraju da idu u školu, a ovo je pravo socijalne revolucije u regionu gde se devojčice tradicionalno pripremaju samo za brak. Obrazovanje je postalo centralni alat za promenu, za stvaranje novih generacija koje će imati mogućnost da žive slobodno i ravnopravno.
Danas, Umoja nije samo simbol za Keniju, već i za žene širom sveta. To je simbol borbe, nade, snage i opstanka. Ove žene su pokazale da je moguće preživeti, napredovati i biti nezavisne čak i kada se sve čini protiv vas. Nažalost, i dalje se suočavaju sa pretnjama i izazovima, ali njihove žene ne odustaju. Njihov put pokazuje svim ženama širom sveta da su čak i u najmračnijim trenucima moguće promene i da borba za prava može doneti slobodu.
Uprkos neprestanim prijetnjama od strane muških članova zajednice, žene u Umoji su čvrste u svom stavu. Kenijske vlasti drže selo pod posebnom pažnjom kako bi sprečili da se nasilje ponovi i da ovo divno utočište nestane zbog muškog ega.
