Ispovest žene koja je došla iz Nemačke na svadbu bratanice: “Svi misle da sam bogata, a realnost je drugačija”
Ispovest žene koja je nedavno došla iz Nemačke na svadbu svoje bratanice izazvala je veliku pažnju i izazvala pravu pometnju na društvenim mrežama. Ova priča o očekivanjima, tradiciji i stvarnom životu onih koji žive u inostranstvu postala je viralna jer je osvetlila duboku realnost koja se krije iza naših percepcija o onima koji su otišli „preko bare“.
Žena koja je ispričala svoju priču, nije samo podelila detalje iz svog života, već je i otvorila važno pitanje o tome kako se doživljava status ljudi koji žive u razvijenim zemljama u poređenju sa onima koji ostaju na Balkanu. Njenu ispovest prenosimo u celosti:
- „Kad živiš ‘preko bare’, svi misle da si pun para i da samo sipaš! Bilo je tako devedesetih godina, kad je život u Srbiji i Bosni bio gotovo nepodnošljiv. U to vreme, zarađivati više od nekoliko maraka mesečno bilo je gotovo nemoguće. Ljudi su se bukvalno krpili, živeli su skromno, a sve što je dolazilo iz zapadne Evrope, ma koliko to bilo skupo, izgledalo je kao raj u poređenju s onim što su imali. Svi su mislili da si ti bogat, samo zato što živiš tamo. Tada bi došao kući sa onim što ti je ostalo i svi su te gledali kao cara. Častio si, kupovao poklone, svi su bili srećni, svi su te obožavali.”
„Ali, život prolazi. Stariš, stvari se menjaju. Neko se razboli, trošiš pare na lekare, krpiš kraj s krajem. Zdravlje, starost i finansije, to su teme o kojima niko ne voli da govori, ali to je stvarnost. Ja sam ostala bez muža, sin je gotovo sve prokockao, veza s njim nije više ista. Na kraju, porodica se raspala, a ja sam ostala da se borim sama. Pod stare dane, radim, trudim se da preživim.“
„Bratanica iz Kruševca me je pozvala na svadbu. Kažem, doći ću, naravno. I bilo me sramota, stvarno. Često pomislim, život nas natera da se brinemo za sutra, pa kad dođe taj trenutak da moramo nešto da pružimo, sve je drugačije nego što smo zamislili. Ponela sam dvesta evra – to je sve što imam. Zapravo, možda imam više, ali sve to mora da bude sa strane. Niko ne zna šta donosi sutra, šta ako se razbolim, šta ako postanem bespomoćna? Ko će da mi pomogne? Čisto sumnjam da će mladi rođaci danas da potrče da me leče. Nažalost, to je surova istina. Moram misliti na to.“
„Svadba je bila lepa, zaista. Ali čim sam dala kovertu, nisam mogla da ne primetim poglede. Oči koje su se caklile, svi su gledali u mene. Onda su svi počeli da spekulišu – pa, ona dolazi iz Nemačke, mora da je bogata, sigurno će doneti nešto veliko. Ali nisam! I htela sam da donesem više, želela sam, ali život je sve preokrenuo. Kad bi bar bilo kao ranije, da mogu da im dam sve što žele, da mogu da ih obradujem, kao nekada, ali to nije bilo moguće.“
- „Sutradan, razgovarali smo sa mladencima o poklonima. Iako su rekli da im nije bitno šta su dobili, videla sam, bilo je. Nekoliko puta su pomenuli kako su neki rođaci iz Bosne doneli po 500 evra, kako su se čak zadužili da bi mogli da dođu na svadbu. Onda sam počela da se pitam – da li sam napravila grešku što nisam dala više? Možda je trebalo da dam više. Bilo mi je krivo, jer me vole, uvek su me lepo dočekivali. A s druge strane, moram da imam nešto sa strane, ne mogu da rizikujem. A mladima želim da im ništa ne bude teško, želim da uživaju, da se ne brinu o novcu, ali… šta ako sve to ne bude moguće?“
„Da li sam ispravno postupila? Ne znam. Možda sam trebala da dam više, ali onda opet, šta bi bilo kad bi ostalo nešto manje? Razumem i da je u današnjem svetu teško izbeći takva očekivanja, ali nadam se da će doći bolja vremena. Vremena kada ćemo svi moći da uživamo, svi ćemo imati dovoljno da se međusobno častimo i da sadržaj koverte neće biti ono na što se svi najviše fokusiraju.“
„Zadnjih dana imam osećaj da sam se obrukala, ne zato što će oni mene gledati loše zbog 200 evra, nego zato što želim da dam više. Želim da mogu da pomognem, želim da novac ne bude prepreka za sreću i ljubav. Ali, na kraju, ostale su samo puste želje. I to mi je najteže palo.“
Ova iskrena ispovest žene koja se našla u dilemi o tome šta doneti kao poklon na svadbi, dok se bori s realnostima života u inostranstvu, osvetljava duboke slojeve razmišljanja i očekivanja koja često imamo prema onima koji su otišli da žive u razvijenim zemljama. Priča o tome kako se u očima rodbine, posebno onih koji ostaju u rodnim krajevima, neko ko živi u Nemačkoj često doživljava kao “bogat” ili kao osoba koja može sebi da priušti luksuz, pogađa mnoge koji su u sličnom položaju. Svi mi želimo da obradujemo svoje voljene, ali realnost života ponekad donosi neizbežna ograničenja, koja nisu uvek vidljiva drugima.
