Nisam mogla da izbacim iz glave popa koji je živeo blizu nas sa svojom porodicom. Bio nam je komšija, sretali smo se u liftu, u hodniku, ponekad ispred zgrade dok sam iznosila đubre ili nosila kese iz prodavnice. Uvek je bio ljubazan, uvek s blagim osmehom, a ja nisam mogla da razaznam da li je to samo njegova priroda ili nešto više.
Da li su se u njegovim očima krile simpatije? Ili je jednostavno bio takav prema svima? U tom trenutku mog života, kada sam već duže vreme bila usamljena, takve misli su bile opasne. Moj suprug, vozač kamiona, često je bio na putu, nismo imali decu, iako smo ih godinama priželjkivali. Bili smo upućeni jedno na drugo, ali pažnje, one sitne nežnosti koje čine život toplijim, falilo mi je.
- Isprva je to bila tek sitna znatiželja, jedva primetan osećaj koji me obuzimao svaki put kada bih ga srela. Neka neobjašnjiva, tanka nit povezivala nas je u tim kratkim susretima, ili mi se bar tako činilo. Trudila sam se da ne obraćam pažnju, da ne zamišljam šta bi bilo kad bi bilo, ali su misli same navirale. Pitala sam se – da li me gleda na isti način? Da li oseća to isto uzbuđenje, taj lagani drhtaj u grudima? Ili je sve samo u mojoj glavi? Bila sam uvučena u igru sopstvenih nesigurnosti i želja.
Jedne večeri, dok je moj muž bio u poseti rodbini u Arilju, odlučila sam da prekršim granicu. Zvala sam ga pod izgovorom pokvarenog frižidera. Zvučalo je kao nevina usluga, ništa što bi moglo izazvati sumnju. Ali kad je stigao, osjetila sam napetost u vazduhu. Pozvala sam ga da popije kafu i pojede kolač u znak zahvalnosti, ali on je insistirao da otvorim bocu vina. Razgovor je krenuo spontano, kao između dvoje starih prijatelja. Ispostavilo se da imamo sličan muzički ukus, da volimo iste pesme, one koje dotiču dušu. Pustili smo nekoliko pesama koje su nas oboje dirnule, koje su budile nešto u nama. Atmosfera se menjala, postajala prisnija. Kako su čaše vina nestajale, sve više sam gubila osećaj za realnost. Osećala sam se kao neko drugi – ne kao žena u braku, ne kao neko ko ima odgovornost prema svom mužu. Bila sam samo ja, žena koja je gladna pažnje, žudnje, osećaja da je neko vidi, da je neko želi.
U jednom trenutku, predložio je da plešemo. Bio je to izazov, nevino nadmetanje, nešto što prijatelji mogu da urade bez previše razmišljanja. I prihvatila sam. Igrali smo, smejali se, a dodiri su postajali sve prisniji. Srce mi je ubrzano lupalo, u stomaku se kovitlala lavina emocija koje nisam mogla da obuzdam. Pogledi su nam se sreli – dugo, upitno, kao da se u njima već nalazio odgovor na pitanje koje nismo izgovorili.
I onda se desilo.
Ne znam tačno u kom trenutku, ali izgubili smo kontrolu. Sve što je trebalo da bude samo jedno bezazleno druženje, jedna čaša vina, jedno veče između dvoje poznanika, pretvorilo se u nešto snažno, neizbežno. U tom trenutku, želela sam to. Želela sam da me neko dodiruje, da me neko vidi onakvu kakva jesam, bez obzira na sve.
Kada se sve završilo, ostala sam sama u stanu, zureći u plafon. U sobi je i dalje lebdela mešavina vina, parfema i osećaja krivice koji se polako prikradao. Srce mi je lupalo, ali ne od uzbuđenja – od straha. Od užasa koji me je preplavio.
Moj muž nije ništa posumnjao kada se vratio kući. Gledala sam ga kako raspakuje stvari, kako priča o svojim kolegama, o tome kako je put prošao. Pokušavala sam da mu se nasmejem, da delujem normalno, ali u meni je sve vrištalo.
Nekoliko dana kasnije, zazvonio je telefon. Bio je to moj muž. Njegov glas bio je hladan, ispunjen gnevom, a pitanje koje mi je postavio ostavilo me je bez reči:
“Da li ti mene uopšte voliš?”
U trenutku sam zanemela. Nije on ništa znao. Nije mogao ni da nasluti. Ali je osećao tu udaljenost. Bila je kao kameni most između nas.
Bez imalo razmišljanja rekla sam:
“Više ne.”
I biću iskrena – kao da je baš to trebalo da me pita. Kao da sam godinama čekala taj trenutak. Osećala sam olakšanje.
Prošlo je deset meseci kada sam se konačno odselila i predala papire za razvod. Nisam imala dileme, nisam se okrenula nazad. Sa popom sam nastavila da se viđam. Bilo je to nešto drugačije, nešto novo, nešto što me je činilo živom. Govorio mi je da se uz mene oseća dvadeset godina mlađim. Smejala sam se njegovim rečima, ubeđujući sebe da je ovo prava stvar.
A onda je došao taj dan.
Primetila sam da mi ciklus kasni. Prvo nisam previše razmišljala o tome, ali kako su dani prolazili, panika je počela da raste. Kupila sam test, ruke su mi drhtale dok sam čekala rezultat.
Pozvala sam ga i zamolila da dođe. Kad je stigao, kada je seo preko puta mene, shvatila sam istinu.
Njegov pogled nije bio pogled čoveka koji je srećan.
Dani su prolazili, a njegova poruka nije stizala. Nijedan poziv, nijedno objašnjenje. Pisala sam mu, ali odgovora nije bilo.
Shvatila sam da sam ostala sama.
I tada, po prvi put, osetila sam istinsku grižu savesti.
Ne zbog muža, ne zbog braka koji sam ostavila iza sebe. Već zbog sebe same. Zbog svih iluzija kojima sam se hranila, zbog svega što sam izgubila, misleći da dobijam nešto vredno.
Ali bilo je kasno za kajanje.
