Bonnie Ver, bivša medicinska sestra iz Ujedinjenog Kraljevstva sa dugogodišnjim iskustvom u palijativnoj njezi, posvetila je svoj rad pomaganju pacijentima u poslednjim fazama života. Tokom svoje karijere, imala je priliku da razgovara sa mnogim ljudima koji su se suočavali sa smrću, slušajući njihove priče, emocije i refleksije o životu. Na osnovu tih razgovora, identifikovala je pet glavnih žaljenja koja su najčešće izražavala tokom svojih poslednjih trenutaka. Kroz ove uvide, ona je stekla duboko razumevanje o tome kako ljudi često gledaju na svoje živote, prepoznajući stvari koje su zanemarene, želje koje nisu ispunjene i mogućnosti koje nisu iskoristile.
Život u skladu s očekivanjima drugih, a ne prema sopstvenim željama: Jedno od najčešćih žaljenja koje je Bonnie primetila među svojim pacijentima bilo je to što su mnogi ljudi proveli veći deo života pokušavajući udovoljiti drugima, a ne sebe. Oni koji su živeli pod težinom tuđih očekivanja, bilo od roditelja, partnera ili društva, često su na kraju života shvatili da su zanemarili svoje vlastite želje i snove. Ovi ljudi su se kajali zbog neostvarenih želja koje nisu sledili iz straha, nesigurnosti ili nesvesnosti da je vreme brzo prošlo. Kako se približavao kraj njihovog života, postajalo je jasno da su im šanse za ostvarenje tih snova izmišle zbog vlastitih nesigurnosti ili stresa kojeg nisu želeli ili znali da prevaziđu.
Pretjerana posvećenost poslu na štetu privatnog života: Mnogi muškarci su, prema Bonniem pričama, izrazili žaljenje što su veći deo svog života posvetili profesionalnim obavezama, često zanemarujući svoja najbliža osećanja i porodične odnose. Gubitak dragocenih trenutaka s partnerom, decom i prijateljima može dovesti do dubokog žaljenja, jer su shvatili da su zbog svojih karijera prokockali dragoceno vreme s onima koje vole. Iako žene nisu bile izuzete od ovog žaljenja, mnoge su bile domaćice, pa su se manje fokusirale na karijeru, što je umanjilo nivo žaljenja kod njih. Ipak, i kod žena koje su bile posvećene porodici, često se javljala tuga zbog propuštenih šansi za ostvarenje svojih osobnih želja i snova.
Potisnuti emocije: Tokom svojih razgovora sa pacijentima, Bonnie je primetila da mnogi ljudi, u pokušaju da održe mir i izbegnu nesuglasice, često potiskuju svoje emocije. Ovaj pokušaj izbegavanja sukoba i održavanja harmonije u porodici ili društvenom okruženju dovodi do unutrašnjeg stresa i nezadovoljstva, jer se ljudi ne izražavaju istinski. Kako se približavaju kraju života, mnogi od njih shvate da su prokockali priliku da žive autentično, da izraze svoje stvarne misli, potrebe i želje. Oni koji su potisnuli svoje emocije često su shvatili da nisu ispunili svoj puni potencijal i nisu živeli život u potpunosti, što je jedno od velikih žaljenja koje su isticali.
Smanjen kontakt sa prijateljima: Tokom života, mnogi ljudi ne prepoznaju važnost prijateljstva, dok ne dođe trenutak kada postane jasno da su zanemarili te odnose. Osećaj osamljenosti i povremeno i tuga zbog nedostatka dubokih prijateljskih veza postao je često izražen među pacijentima. Kako su starili, mnogi su shvatili da su previše vremena provodili usmereni na posao ili obitelj, zanemarujući svoje prijatelje. Kasnije u životu, ovi ljudi su žalili što nisu uložili više truda u održavanje i jačanje tih dragocenih prijateljskih veza koje bi im doneli mnogo sreće i emocionalne podrške.
Nedostatak sreće: Prema Bonniem, mnogi ljudi se suočavaju sa žaljenjem što nisu uspeli da postignu veću sreću u svom životu. Ovo nije nužno značilo materijalno bogatstvo, već dublje zadovoljstvo i unutrašnju spokojnost. Strah od promene i često ponašanje koje je podrazumevalo „pretvaranje“ da su zadovoljni sa onim što imaju, često ih je sprečavalo da istinski uživaju u životu. Oni su dozvolili da ih svakodnevni problemi, stresovi i vanjski pritisci blokiraju od toga da žive srećnije i ispunjenije. Ovi ljudi su na kraju shvatili da nisu aktivno tražili sreću, niti su se trudili da prate ono što ih ispunjava i donosi radost, zbog čega su duboko žalili.
Ljubav i pozivi mrtvih: Takođe, iskusni profesionalac iz Los Anđelesa, Džuli Nurs, deli svoje uvide u to da mnogi ljudi koji su na samrti često dozivaju svoje pokojne roditelje. Najčešći izraz koji su izgovarali bio je „volim te“, što pokazuje duboku potrebu za ljubavlju i povezivanjem s voljenim osobama u poslednjim trenucima života. Ovaj dirljiv trenutak ističe koliko je ljubav i bliskost važna u životu, posebno kada se približavamo kraju.
Ova dirljiva iskustva nas podsećaju da je najvažnija stvar u životu da biramo sreću, da se trudimo živeti život u skladu sa svojim stvarnim željama i vrednostima. Trebali bismo se posvetiti stvarima koje istinski cenimo i volimo, jer samo tako ćemo osigurati da kada se suočimo s poslednjim trenucima svog života, budemo mogli da se setimo svega što smo postigli i bili ponosni na to kako smo živeli.
