Jedan od najcenjenijih i najcenjenijih srpskih psihologa, psihoteraputa i književnika, Nebojša Jovanović, podelio je sa javnošću svoje lično iskustvo iz terapije, u kojem se osvrnuo na problematiku sa kojom se suočava običan čovek. Njegov zapis sa terapije ne samo da osvetljava duboku psihološku dinamiku koju ljudi često ne prepoznaju u svom svakodnevnom životu, već nas podseća na to koliko je važno da se bavimo sopstvenim emocijama i mentalnim stanjem, čak i kada se sve čini “u redu”. Nebojša Jovanović je, kroz svoj rad sa klijentima, naučio da je mnogim ljudima dosadno upravo zbog nepoznavanja sebe i izbegavanja dubokih emocionalnih pitanja.
Terapija koja je promenila Nebojšino shvatanje klijentovih unutrašnjih problema počela je pre oko 25 godina, kada je radio sa klijentom kojeg je, u svojoj glavi, nazivao “najdosadnijim klijentom na svetu”. Ovaj klijent bio je u svojim tridesetim godinama, imao je stabilan posao, redovnu platu, nasleđeni stan i devojku, te je imao sve ono što se mnogima čini kao idealan život. Međutim, ovaj “idealni život” bio je, za njega, izvor dubokog nezadovoljstva, apatije i osjećaja neispunjenosti. Njegovo stanje je bilo poznato kao “mrzi me da živim”, a on nije mogao da shvati odakle potiče taj osećaj nezadovoljstva, uprkos tome što su svi spoljašnji faktori delovali savršeno.
- Ono što je Nebojša primetio tokom terapije je da klijent nije mogao da poveže nijednu konkretno negativnu situaciju sa njegovim osećanjima. Sve u njegovom životu bilo je “u redu” – imao je stabilan posao, ljubavnu vezu, prijatelje i porodicu, a ipak se osećao nesrećno. Pokušaji da se dođe do korena ovog nezadovoljstva nisu davali rezultate. Nebojša je pokušavao razne psihoterapijske tehnike, postavljajući pitanja, analizirajući sve što bi mogao, ali svaki put bi se vraćali na isto: klijent nije mogao da objasni odakle dolazi njegova apatija.
Kako je vreme prolazilo, Nebojša je počeo da oseća dosadu u radu sa ovim klijentom. Terapijske seanse su se svodile na ponavljanje istih frustracija, bez napretka. Klijent bi ponovo dolazio sa istim žalbama, govoreći kako ništa ne ispunjava njegove potrebe, iako je sve “u redu”. Nebojša je počeo da oseća sve veću napetost, glavobolje, pa čak i fizički poriv da “prodrma” svog klijenta kako bi nešto pomerio u njihovoj interakciji. Shvatio je da verovatno prolazi kroz “kontratransfer” – emocije koje on prenosi na svog klijenta – ali to mu nije bilo dovoljno objašnjenje.
Ipak, kako je sesija napredovala, na jednoj od terapija, gde je klijent ponovo iznosio svoju apatiju, Nebojša nije mogao da izdrži i jednostavno je “pukao”. U tom trenutku, iz njega je izletelo pitanje: “Dobro, bre, čoveče, da li si ti ikada u životu bio nečime ispunjen!? Da li si nešto radio od srca!? Bilo kada?” Pitanje koje je izgovorio nije bilo hladno i profesionalno, već naprotiv, bilo je izuzetno lično i direktno. Nebojša je odmah shvatio da nije imao mnogo “terapijskog” pristupa, ali u tom trenutku je stekao osećaj da je to možda upravo ono što je bilo potrebno.
Klijent je, iznenađeno, ali ne apatčno, odgovorio: “Pa, jesam… ali to je bilo bezveze.” Nebojša nije mogao da veruje šta je čuo i nastavio je da ga pita: “Šta je bilo bezveze!?” Na to je klijent objasnio da je ranije bio ispunjen stvarima poput pravljenja figura od drva i raznih “gluposti”, kojima je često pobegao od stvarnog života. U tom trenutku, Nebojša je shvatio da su klijentove reči zapravo ključne za razumevanje njegove apatije. Iako su te “gluposti” možda bile daleke od ozbiljnih životnih ciljeva, one su bile nešto što ga je ispunjavalo, nešto što je on doživeo kao smisleno.
- Nebojša je pitao: “Daj, molim te, pričaj mi malo o tim glupostima i bezveznim stvarima koje su te ispunjavale, ove ozbiljne i ‘normalne’ ubiše i tebe i mene od dosade.” Ovaj pristup, koji je delovao potpuno neuredno i neskladno sa terapeutskim pravilima, zapravo je bio ono što je pomoglo klijentu da shvati šta je to što ga je zaista ispunjavalo. Klijent je počeo da se smeška, a njihova terapija je počela da poprima drugačiji ton.
Iako Nebojša nije očekivao da će se to desiti, njegov impulsivni odgovor doveo je do trenutne promene u dinamici njihove terapije. Ova situacija je postavila klijenta pred stvarnu introspekciju, otvarajući put za dublje razumevanje unutrašnjih želja i potreba. Nebojša je shvatio da nije svaki klijent “dosadan” zbog toga što je zaista nezainteresovan, već zbog toga što izbegava da se suoči sa stvarima koje ga istinski ispunjavaju.
Ovaj zapis nam pokazuje da su naši problemi, iako mogu izgledati jednostavni na površini, zapravo mnogo dublji i kompleksniji. Svi mi imamo svoje unutrašnje borbe, strahove i nesvesne želje koje nas sprečavaju da se potpuno realizujemo i da budemo zadovoljni. Ponekad je potrebno samo da se probudimo iz svoje apatije i da pogledamo stvari iz drugog ugla kako bismo shvatili šta je to što nam nedostaje.
