Dafne i Aleksandar Kardinale su bili par koji je imao sve što su želeli. Bili su srećni, u ljubavi, i već su imali jedno dete. Međutim, njihova sreća je bila još veća kada je 2019. godine stigla njihova ćerka Mej. Njihov san o proširenju porodice bio je ostvaren, iako su se dugo borili da zatrudne. Nakon brojnih neuspešnih pokušaja, odlučili su se za vantelesnu oplodnju, a postupak je bio uspešan. Rođenje njihove ćerke bilo je pravo čudo, ali ubrzo su počeli primetiti nešto čudno.
Aleksandar je bio prvi koji je izgovorio ono što su svi u porodici u tišini osećali. „Ovo nije naše dete“, rekao je kad je video svoju tek rođenu ćerku. Dafne je odmah pokušala da ga umiri, verujući da su sličnosti sa njenim detinjstvom dovoljno očite da ga ubedi da je to njihova devojčica. Iako je pokušavala da ga smiri, Aleksandar nije mogao da se otarasi sumnji. On je bio plavokosi Italijan smeđih očiju, dok je ona bila crvenokosa Jevrejka Aškenazi, pa je prirodno bilo teško da poveže te karakteristike sa izgledom svoje nove ćerke. Iako su pokušavali da ne obraćaju previše pažnje na to, kako je Mej odrastala, Aleksandar je postajao sve sumnjičaviji.
- Beba je imala očigledne azijske karakteristike, koje nisu odgovarale genetskim podacima njenih roditelja. To nije bilo ništa što su očekivali od svoje ćerke, iako su verovali da su prošli kroz savršeno organizovan postupak vantelesne oplodnje. Rođaci i prijatelji su počeli postavljati pitanje na koje nije bilo odgovora: Kako su roditelji sa potpuno različitim genetskim nasleđem mogli da rode dete koje izgleda potpuno drugačije? Dok su pokušavali da prevaziđu te misli, šale o prevari Dafne su postajale sve učestalije, iako nijedna nije bila ozbiljna.
Aleksandar je počeo da se šali, uveravajući sebe da su u pitanju samo sujevresna verovanja, kao da bi izgovaranje strašnih misli moglo sprečiti da se ostvare. Ipak, to nije pomoglo, jer su sumnje ostale u njegovoj glavi. Na kraju, Dafne je odlučila da preuzme stvari u svoje ruke i da uradi DNK test. Kada je Mej imala samo tri meseca, rezultat je stigao – sa verovatnoćom od 99,9%, Mej nije bila njihovo biološko dete. Šok i neverica su ih paralizovali.
Njihov svet se potpuno srušio. Nisu znali šta da rade. Da odu u kliniku gde je obavljena vantelesna oplodnja, izgubili bi svoju ćerku zauvek. Oduzeli bi joj sve što je znala i volela, a sve to zbog greške koju nisu mogli da razjasne. Osećali su se kao da su ukrali dete od njenih pravih roditelja. Svojim rođacima i prijateljima nikada nisu rekli istinu o tome šta se dešavalo. Strah od gubitka bio je nepodnošljiv. Šta će se desiti sa njihovim sinom, kako će on podneti rastanak od sestre koju je toliko voleo?
„Naš svet je počeo da se raspada“, rekla je Dafne u suzama. „Najveći strah je bio šta će se desiti ako izgubim Mej. Šta ako neko zakuca na vrata i kaže da je vreme da se rastanemo?“
- Ali još jedno pitanje je bilo isto tako dramatično: gde je nestao njihov embrion? Možda je uništen, možda je pomeren ili je jednostavno dat drugoj ženi. Aleksandar je razmišljao o mogućnosti da njihovo dete raste u tuđoj porodici. Kakvi su bile šanse da će ikada saznati istinu? I šta sada? Morali su da reše ovaj problem i obratili su se advokatu.
Nakon istrage, advokat je saopštio da je došlo do mešanja embriona. Embrion žene po imenu Eni, koja je živela samo 10 minuta udaljena od njih, bio je implantiran u Dafninu matericu. Iako je Eni nedavno postala majka devojčice po imenu Zoi, Latinoamerikanka sa Azijskim mužem, istina je bila dalja nego što su ikada mogli da pretpostave. Eni je saznala da nije bila prirodna majka svoje ćerke na isti način kao što su to saznali Dafne i Aleksandar.
Kada je saznala istinu, Eni je bila šokirana. Nije mogla da veruje da joj je to saopšteno od strane klinike. Počela je da paniči, a od stresa joj je nestalo mleka. Tamnokosi roditelji nisu sumnjali da je Zoi njihov biološki naslednik, pa su verovali da je čudo što je njihova ćerka imala plave oči. Pedijatar im je rekao da roditelji sa smeđim očima mogu da imaju plavooku bebu, što je donekle umirilo njihove sumnje.
Za obe porodice je bilo jasno da moraju da donesu tešku odluku. Obe porodice su bile u očaju, ali su ipak odlučile da se susretnu i razgovaraju. Na prvom susretu, bilo je jasno da su Mej i Aleksandar zapravo neverovatno ličili. Bile su to teške, emotivne i suzne scene. Suze su bile pomiješane sa strepnjom o tome šta će se desiti. A onda je nastalo najteže pitanje: Šta da radimo?
- Razdvajanje dece od roditelja bilo je bolno za sve. Bilo je gotovo nemoguće zamisliti kako će se devojčice rastati, iako su svi shvatili da ne postoji ništa što može da se promeni. I dok su deca bila još mala, roditelji su znali da nije kasno da se sve promeni i ispravi.
Psiholozi su pomogli i Dafni i Eniju da shvate težinu situacije. Diskusije su bile iscrpljujuće, ali su na kraju postigli saglasnost: deca treba da odrastu uz biološke roditelje. Međutim, niko nije bio spreman da potpuno prekine kontakte sa drugim porodicama, jer su deca postala važan deo njihovih života. Tada je nastala ideja: da budu “prijatelji kuće”.
Porodice su nastavile da se viđaju svakodnevno, bilo kod Dafne i Aleksandra, bilo kod Eni. Veče su prolazile uz mnogo pitanja, opisa kako da obave dnevne rutine sa decom, brige o tome kako ih uspavati, hraniti, birati odgovarajuću muziku za uspavljivanje. Bile su to važne stvari, ali još važnije je bilo međusobno poverenje i prijateljstvo koje je postojalo između roditelja.
Kako su meseci prolazili, sve je postajalo jasnije. Kada su devojčice napunile pet meseci, sve porodice su bile ujedinjene i devojčice su naposletku bile kod svojih bioloških roditelja. Iako su se parovi trudili da ostanu u kontaktu, nisu bili spremni da se potpuno pomire sa tim novim životom.
Iako su sada u različitim vrtićima, Mej i Zoi se smatraju sestrama i nastavljaju da se viđaju redovno. Danas, dok su starije, i dalje slave važne životne trenutke zajedno. Mej i dalje zove Dafne „mama Dafni“, a Aleksandra „tata Aleks“. Zoi koristi iste nadimke za Eni i njenog muža.
Iako se porodice ne sećaju više kako je sve počelo, svi se slažu da su došavši do ovog mesta, završili sa srećnim krajem.
