Merima i Dušan su par koji je već više od tri decenije u srećnom i harmoničnom braku. Njihova priča je duboko emotivna i inspirativna, jer se temelji na ljubavi, odanosti, toleranciji i međusobnom poštovanju, a sve to uprkos izazovima koje je donio rat i složena politička situacija u bivšoj Jugoslaviji. Oni su simbol nade i zajedništva, jer su se venčali u Beogradu 1992. godine, tokom rata u Bosni, kada su razlike u veri i nacionalnoj pripadnosti bile razlog za mržnju i podele.
Te godine, 1992., Bosna je bila zahvaćena ratom koji je pretio da uništi sve što je ljudsko. Rat, koji je u najvećoj meri bio vezan za pitanje nacionalnosti i vere, postavio je pred ljude dileme o tome da li su Srbi ili muslimani, da li se krste ili klanjaju. U tom turbulentnom periodu, Merima Buzimkić iz Bosanskog Grahova došla je u Beograd, bežeći od ratnih strahota. Posle dolaska u Beograd, 22. oktobra iste godine, upoznala je Dušana, svog budućeg muža. Sudbina je želela da se njihovi životi spoje na jedinstven način.
- Merima je, tražeći tetku koja je živela u Batajnici, slučajno sretla Dušana. Nekoliko nedelja nakon što su se upoznali, Dušan je pozvao Merimu da dođe na njegovu slavu, a ona je odlučila da pomogne njegovoj majci u pripremama. Upravo tada, u jednom od tih trenutaka zajedničkog rada, Dušan ju je zaprosio. Bio je to trenutak koji je promenio njihov život. Merima je odlučila da ostane sa njim i uda se, iako nije imala pojma šta se događa sa njenim roditeljima i da li su uopšte živi, jer je rat u Bosni bio u punom jeku i nije bilo nikakvih sigurnih informacija.
Nakon toga, Merima i Dušan su živeli godinu dana nevenčano, ali su ubrzo počeli da rade i sakupljaju novac za svoju svadbu. Nakon venčanja, dobili su dvoje dece, a njihova porodica postala je simbol ljubavi koja ne priznaje nikakve prepreke, ni verske, ni nacionalne. Reakcije njihovih porodica na brak bile su različite, jer nisu svi razumeli ili prihvatili njihov izbor, ali su oboje ostali čvrsti u svojoj odluci.
Merima se priseća trenutka kada je saznala da su joj roditelji preživeli. Nakon nekoliko godina, poslala im je pismo, u kojem im je obavestila da se udala za Dušana Pavlovića, Srbina, i da imaju dvoje dece. Iako su se na početku roditelji opirali, ubrzo su promenili mišljenje nakon što su upoznali Dušana i videli koliko je dobar čovek. Otac, Osman, iako je bio zbunjen, ubrzo je shvatio da ljubav njegove kćeri prema Dušanu nije nešto što se može promeniti. Iako se ljutio na početku, ljubav i poštovanje prema Dušanu su vremenom postali snažniji, i danas ga smatraju najboljim zetom.
Merima često pominje da njen otac sada u svom domu ima tri veroispovesti – jer je njegova kćerka udana za Srbina, jedna sestra živi u Njujorku sa Amerikancem, a druga je u Bosni sa muslimanom. Njeni roditelji su sve to prihvatili, i postali su ponosni na svoju decu i njihove izbore, jer je ljubav bila važnija od vere i nacije. Iako je Merima u Beogradu postala deo zajednice, nikada nije naišla na neprijatnosti ili uvrede, uprkos ratnoj atmosferi koja je vladala. Ljudi su je poštovali, a ona je svakog od njih poštovala, jer vera i nacionalna pripadnost nisu bili ključni za njen život.
- Danas, Merima i Dušan uživaju u zajedničkom životu i proslavljaju sve praznike – Bajram i Božić, jer za njih nije važno kojoj veri pripadaju. Za njih je najvažnije kakav je neko kao osoba. Poštuju sve običaje, obeležavaju Uskrs sa porodicom, pripremaju trpezu prema hrišćanskim običajima, i najvažnije je da su zajedno. Merima često ističe da se život ne treba svoditi na veru i naciju, već na ljubav i poštovanje prema drugim ljudima, jer je to suština svakog stvaranja prave porodice.
U svetu u kojem se sve prečesto dele ljudi na osnovu njihovih razlika, Merima i Dušan pokazuju da ljubav može prevazići sve prepreke. Oni su primer toga da nije važno šta je “pravo” ili “pogrešno” u očima drugih, već da ljubav i poštovanje čine temelj svakog zdravog i srećnog života.
