Ovaj tekst govori o ženi koja se neprestano žrtvuje i ulaže ogromne napore kako bi uspela na svim poljima – kao majka, supruga i poslovna žena. Radila je od jutra do mraka, trudeći se da svaki segment svog života bude pod kontrolom, kao da je imala bezbroj ruku poput hobotnice, koje su je održavale u stalnom pokretu. Iako je svakodnevno podnosila ogroman teret, nije dobila pomoć od ljudi oko sebe jer je uporno tvrdila da može sve sama, da joj nije potrebna podrška.
Ono što je dodatno bolno je što, uprkos njenom trudu, nije bila dovoljno cenjena ni kod kuće. Kada bi neko pohvalio njenog muža zbog toga kakvu vrednu i sposobnu ženu ima, on bi samo polu-ironijom odgovarao: “Šta fali meni?” Takva reakcija jasno pokazuje da on ne prepoznaje pravu vrednost njene posvećenosti, stavljajući sebe i svoje zasluge u prvi plan. Njegovo nipodaštavanje njenog truda čini situaciju još tužnijom jer se žena iscrpljuje za ljude koji to, nažalost, ne umeju da cene.
- Ovaj primer nas vodi do stare arapske priče o starcu Abdulah, koji je godinama živeo sam u pustinji. Tokom života sanjao je o tome kako će iskopati veliko jezero koje će njegovim potomcima omogućiti uživanje u hladnoj vodi pod vrelim pustinjskim suncem. Iako je bio već star, odlučio je da posveti svoje poslednje godine ispunjavanju ovog sna i proveo je čak devet godina kopajući ogromnu rupu koja je, kada su konačno došle kiše, postala divno jezero.
Ljudi su sa svih strana dolazili da vide to čudo u pustinji, diveći se njegovom radu i trudu. Međutim, starac je, umesto da prihvati pohvale, počeo da umanjuje značaj svog dela, govoreći kako to nije njegova zasluga, već je sve delo Boga. Išao je čak dotle da je omalovažavao sopstveno jezero, tvrdeći da voda nije dovoljno čista i da na svetu postoje lepša jezera.
Njegov stav je ubrzo uticao i na druge ljude – umesto da poštuju njegov trud, počeli su da koriste to jezero za pranje prljavih stvari i ispiranje nogu. Nekada kristalno čista voda ubrzo se zamutila, a život u jezeru potpuno je nestao.
- Abdulah je bio duboko povređen onim što se dogodilo, ali situacija je bila jasna: ljudi su reagovali onako kako im je on sam poručio. Svojim umanjivanjem sopstvenog rada i postignuća, Abdulah je nesvesno dao dozvolu drugima da i oni učine isto. Priča nas podseća da, ako sami ne cenimo ono što radimo, ne možemo očekivati da će nas drugi poštovati. U suštini, ključ poštovanja leži u tome kako sami vrednujemo sopstveni trud i doprinos – jer samo tada će i drugi biti spremni da ga prepoznaju i cene.
Ova poruka može biti pouka za svakoga ko ulaže napor, bilo da se radi o porodici, karijeri, ili ličnim postignućima. Kroz simboličnu priču o Abdulahovom jezeru, jasno se ističe koliko je važno ceniti svoje napore i sa ponosom stajati iza onoga što smo stvorili.
BONUS TEKST
Da li ste znali da osmijeh nije samo univerzalni izraz sreće, već i nevjerovatan način da se poboljša zdravlje? Istraživanja pokazuju da osmijeh može imati pozitivan uticaj na naše fizičko i mentalno stanje. Kada se osmjehnemo, aktiviramo brojne mišiće na licu koji šalju signale našem mozgu, oslobađajući hormone sreće kao što su dopamin, endorfin i serotonin. Ovi hormoni pomažu da se smanji nivo stresa, olakšaju bolovi i poboljša raspoloženje. Zato se često kaže da je osmijeh “besplatna terapija”. Još zanimljivije, osmijeh je zarazan. Kada vidimo nekoga ko se osmjehuje, naš mozak automatski reaguje i često nesvjesno uzvratimo osmijehom. Ovo je povezano s našim empatijskim odgovorom – kada se osmjehnete nekom, velika je vjerovatnoća da će vam ta osoba uzvratiti osmijeh, stvarajući tako lančanu reakciju pozitivnih emocija.
