Patriša Pirson, novinarka i autorka knjige pod nazivom “Otvaranje vrata raja: Istraživanje priča života, smrti i šta dolazi nakon nje”, detaljno se posvetila istraživanju fenomena povezanih sa iskustvima smrti i prelaska na “drugu stranu”.
Njeno interesovanje za ovu temu posebno je pojačano nakon što je u kratkom roku, tokom devet nedelja, izgubila sestru i oca. Ta tragična iskustva podstakla su je da se dublje posveti istraživanju šta se dešava u poslednjim trenucima života, kao i onome što bi moglo slediti nakon smrti.
Poslednjih 72 sata – Znaci prelaska
U svom istraživanju, Patriša je razgovarala sa brojnim medicinskim radnicima, osobama koje se profesionalno bave palijativnom negom, kao i onima koji su imali iskustva sa osobama na samrti ili onima koji su doživeli kliničku smrt, pa se vratili u život. Zapaženo je da mnogi ljudi u poslednjim trenucima života, naročito u periodu od 72 sata pred smrt, počinju da koriste specifičan jezik, često govoreći o putovanjima. Metafore o odlasku postaju dominantne – neki traže svoje cipele, drugi žele avionske karte, dok treći izražavaju želju da se “vrate kući”, iako su već kod kuće.
Patrišina sestra, koja je umirala od raka dojke, više puta je ponavljala: “Ja ne znam kako da odem”, pominjući i “nesrećne stjuardese”. Ovaj način govora karakterističan je za ljude koji su svesni da im se bliži kraj. Bolničarka Megi Kalanan, stručnjakinja za palijativnu negu, opisala je jednog pacijenta sa rakom pankreasa koji je, u svojim poslednjim trenucima, pitao: “Da li moja žena zna sve u vezi sa pasošem i kartama?”. Kalanan je skovala termin “svest o bliskoj smrti”, kojim opisuje posebnu svest koju ljudi dobijaju pred kraj života.
Vizije preminulih voljenih
Jedna od zanimljivih pojava koje se često beleže među umirućima su vizije voljenih osoba koje su već preminule. Istraživanja psihologa Karlsa Osisa i Eurlendura Haraldsona otkrivaju da, bez obzira na kulturološke razlike i bez obzira na to da li su pacijenti pod uticajem jakih analgetika, mnogi svesni pacijenti tokom poslednjih trenutaka života viđaju bliske ljude koji su već preminuli. Čak i oni koji nisu znali da su određene osobe umrle, mogu imati vizije tih osoba. Jedan primer je žena koja je tokom porođaja u Dablinu izjavila da vidi svog oca i svoju sestru Vidu, za koju nije znala da je preminula pre tri nedelje.
Bela svetlost – Iskustvo ljubavi i mudrosti
U pričama umirućih često se pojavljuje fenomen “bele svetlosti”. Ta svetlost ne mora nužno biti vizuelna – za mnoge ljude to je osećaj apsolutne ljubavi, mudrosti ili čak prisustva velike snage. Dr Ivona Kejson, koja je preživela avionsku nesreću, opisuje svetlost kao doživljaj beskonačne sigurnosti i ljubavi, slične onoj koju majka oseća prema svom detetu. To svetlo, prema njenim rečima, nije samo običan vizuelni fenomen, već doživljaj snažne emocionalne sigurnosti i podrške.
Prisutnost i oproštaj – Susreti sa preminulim
Interesantno je da čak i u slučaju iznenadne smrti, ljudi ponekad osete prisustvo svojih voljenih. Patriša je podelila priču o svom ocu koji je iznenada preminuo. Njena sestra, udaljena više od 150 kilometara, osetila je snažno prisustvo u svojoj sobi, nežne ruke koje su je dodirnule po glavi, ne znajući da je njihov otac preminuo te noći. Ovakva iskustva psihijatri nazivaju “halucinacijama žalosti”, iako nauka još uvek ne može u potpunosti da objasni kako i zašto se događaju.
Iskustva živih i blizina smrti
Patriša naglašava da čak i ljudi koji nisu na samrti ponekad mogu doživeti osećaj prelaska “na drugu stranu”. U studijama psihijatra dr Rejmonda Modija, koji je istraživao iskustva bliske smrti, zabeleženi su slučajevi u kojima su članovi porodice imali osećaj prelaska u “svetlost” zajedno sa svojim voljenim koji su umirali. Psiholozi i stručnjaci za palijativnu negu beleže da osobe na samrti često zrače nekim unutrašnjim mirom, što može uticati na prisutne članove porodice, pružajući im osećaj utehe i mira.
Smrt kao deo života
Iako je smrt i dalje tabu tema za mnoge, priče samrtnika i iskustva onih koji su preživeli kliničku smrt nude novo svetlo na prirodu umiranja. Ove priče pokazuju da kraj života može biti pun dubokih emocija, neobjašnjivih pojava i osećaja prisustva voljenih, što može biti uteha za one koji ostaju iza. Pirson zaključuje da bi možda trebalo da slušamo šta nam umirući pokušavaju reći, jer možda oni razumeju suštinu smrti mnogo bolje nego mi koji se suočavamo sa njom sa strahom i neizvesnošću.
Ova složena i emotivna istraživanja nude novi pogled na iskustva sa smrću, osvetljavajući nepoznati svet prelaska na “drugu stranu” i pružajući utehu onima koji su u procesu gubitka voljenih. Fascinantno je kako svi, na kraju, doživljavaju slične fenomene – osećaj prisustva onih koje više nema, kao i snažan doživljaj svetlosti, mudrosti, i bezuslovne ljubavi.
