Pevačica Vesna Đogani odrasla je u veoma teškim životnim okolnostima, ali nikada nije krila odakle je potekla. Ona je u brojnim prilikama pričala o svom teškom detinjstvu, koje nije bilo ni nalik sjajnom, ali i isticala da je tada imala velike snove, bogatu maštu i bila srećno dete. Kuća Vesne Đogani bila je mala, skromna, a u jednom periodu je čak boravila i u domu za nezbrinutu decu.
– Jedno vreme sam bila smeštena u Zvečanskoj, i to je ostavilo dubok trag u mom sećanju. Sećam se toga, iako sam bila baš mala. Sećam se da sam stalno tamo plakala. To vam je kao kad imate dete koje je bolesno, ima temperaturu, i stalno zove: “mama, mama”, a mama nije tu, nikako da dođe. Tako da je to bilo jako teško za mene. – Pristupačno je delila svoje sećanje Vesna.
– Ipak, razumem svoju majku, jer je bila primorana da to uradi. Nije mogla da me izdržava, a bilo joj je mnogo teško, mnogo je patila u tom periodu. Ali nema opravdanja za oca koji ostavi svoje dete i ne želi da bude ni u kontaktu sa njim. Međutim, oprostila sam mu to, jer ne želim da trujem svoju dušu više takvim stvarima – pričala je pevačica. Đoganijeva je pre nekoliko meseci zbog pojedinih negativnih komentara odlučila da u svom vlogu snimi kuću i kraj u kome je nekada živela.
– Ja sam Vesna Đogani. Ovo je ulica mog detinjstva. Tu sam rođena. Tu sam odrasla. U mom dvorištu sam imala prve koncerte. Tu je počela moja karijera. Tu je počeo moj san. Ovo je moj most. Most mog detinjstva. Tu smo igrali između dve vatre. Šetali se. Iznad nas preko njega bi svake nedelje prolazili navijači Zvezde i Partizana i glasno navijali. Tramvaji bi brujali, a nama deci je sve to bilo kao da slušamo najlepšu muziku. Voleli smo tu buku. – S tugom i setom je opisivala svoje sećanje Vesna.
– A sada je neko oskrnavio moj most. Osramoćena usta su izvrgla ruglu čisto dečje srce. Pogazili su san. Pogazili su dečije snove. Da, bila sam siromašna devojčica. Sa velikim snovima. Siromašna devojčica sa velikom maštom – napisala je Vesna tada i dodala:
– Zar neko može da te osudi, samo zato što si živela ispod mosta. Imala parče hleba i parče neba. Tužna sam zbog toga. – I zato sam došla tu. Ne radi se samo o meni, nego da podržim devojčicu koja plače u meni. Da se izvinim mom mostu, jer znam da ga to boli. Jer jedino on zna ko sam ja. Koji su moji snovi. I da me niko nije pokupio, nego mi je on pokazao put kojim da idem. – I upravo me je doveo gde sam danas.
Uspesna, mirna žena. Sa puno ljubavi oko mene. Sa publikom koja se veseli sa mnom, ponekad plače. I moj glas ih smiruje. I oni ne daju na moj most. Ne daju suzama da mi teku. Hvala predobri moji ljudi… Sada sam mirna jer sam dobila sve odgovore. Moj most. Moja ljubav. Moje detinjstvo. – otkrila je iskreno Vesna, koju je publika posle toga još više zavolela.
