U današnjem članku vam pišemo na temu mudrosti koje su nam ostavile naše bake, onih jednostavnih, ali dubokih poruka koje i danas imaju snagu da nas zaustave, umire i podsete šta je zaista važno. One nisu učile iz savremenih priručnika, već iz života samog i baš zato njihove reči zvuče istinitije nego mnoge teorije.
Nekada je život bio sporiji, skromniji i okrenutiji porodici. Ipak, upravo u tim jednostavnim vremenima rađale su se najmudrije misli. Bake su znale da u jednoj rečenici saberu iskustvo celog jednog života, pa su njihove reči postajale savet koji nosimo i u zrelost. Jedna od njihovih najpoznatijih poruka bila je: „Ko rano rani, dve sreće grabi.“ Verovale su da dan ima posebnu magiju kada počne na vreme — kada jutro donese jasne misli, volju za radom i onaj tihi, unutrašnji mir. Ko ustaje rano, govorile su, grabi i zdravlje i sreću, jer ima više prostora da živi bez žurbe i pritiska.
Druga njihova misao koju često čujemo i danas kaže: „Zdravlje je bogatstvo koje se ne vidi.“ U vremenu kada trčimo za rezultatima, priznanjima, obavezama i planovima, upravo ova rečenica vraća nas na osnovu svega. Zdravlje ne može da se kupi, ne može da se zameni i ne može da se odloži. One su to znale bez naučnih objašnjenja — kroz život pun rada, brige i odgovornosti. Pa su nas učile da ga čuvamo smehom, dobrim mislima, hranom pripremljenom s ljubavlju i snom koji se ne preskače. Jer kad zdravlje poklekne, sve drugo pada u senku.
- Još jedna od njihovih dragocenih poruka glasi: „Nije zlato sve što sija.“ Koliko puta su nas bake upozoravale da ne gledamo samo spolja, da ono što je najlepše ne mora uvek biti i najvrednije? U današnjem svetu, prepunom površnih sjajeva, ova rečenica odzvanja snažnije nego ikad. Prava vrednost čoveka nije u izgledu, imovini ni statusu. Vredi samo ono što je u srcu: iskrenost, dobrota, poštena namera i otvorena duša.
Posebno važna mudrost koju su ponavljale glasi: „Pametniji popušta.“ To nije rečenica koja poziva na slabost — naprotiv, to je poruka o hrabrosti da se sačuva mir. Bake su instinktivno znale da prava pobeda nije u dokazivanju, već u očuvanju dostojanstva. Onaj ko ume da ćuti, da se povuče, da ne raspaljuje sukob, taj nosi snagu koja ne mora da se pokaže. To je mudrost odraslih duša, onih koje ne žele da gube dragocenu energiju na besmislice.
Još jedna rečenica prenosila je njihovo duboko razumevanje pravde: „Ko drugome jamu kopa, sam u nju pada.“ Verovale su da život ima svoje ravnoteže i da loša dela, pre ili kasnije, stignu onoga ko ih čini. Zato su nas učile da budemo pravedni, blagi i čestiti, i da ne odgovaramo na tuđe loše postupke istom merom. Dobro se uvek vrati — možda ne odmah, možda ne na očekivan način, ali vrati se sigurno.
Među njihovim najtišim, ali najjačim savetima nalazi se i onaj koji mnogi tek kasnije razumeju: „Sreća voli tišinu.“ Bake su znale da ono što je najdragocenije ne treba pokazivati svima. Velike planove, ljubav, snove — čuvale su kao malo blago. Govorile su da preterano pričanje donosi zavist, tuđu radoznalost, ali i energiju koja može da poljulja ono što je tek u nastajanju. Sreća, učile su nas, raste kada je čuvamo samo za sebe.
- A možda najnežnija i najdublja njihova misao glasi: „Za srećan brak nisu potrebne dve savršene osobe, već dvoje koji žele zajedno da rastu.“ U ljubavi su videle više od romantike — videle su rad, razumevanje, spremnost na kompromis i praštanje. Znale su da nema savršenih ljudi, ali ima onih koji žele da se trude jedno oko drugog. Takvi brakovi traju, ne zato što su idealni, već zato što su iskreni.
Mudrost naših baka bila je jednostavna, ali je u toj jednostavnosti ležala najveća snaga. Te rečenice su, čak i danas, mali svetionici u vremenu brzine, površnosti i strepnji. Podsećaju nas da se vratimo suštini: zdravlju, radosti, miru, poštenju i ljubavi.
I možda je baš sada pravi trenutak da zastanemo i još jednom ih poslušamo — jer bake su, u svojoj tišini i jednostavnosti, zaista znale sve
