Većina mentalnih poremećaja nastaje kao rezultat kombinacije genetskih predispozicija i spoljašnjih faktora. Naime, često se dešava da na razvoj mentalnih bolesti utiču faktori poput disfunkcionalnog vaspitanja, traumatskih iskustava, teških društvenih uslova i hroničnog stresa. Međutim, postoje i bolesti koje su usko povezane sa genetikom, gde geni igraju ključnu ulogu u njihovom razvoju. Psihijatar i psihoterapeut Vasilij Šurov objašnjava kako genetske predispozicije mogu uticati na funkcionisanje psihe i koji su mentalni poremećaji najusko povezani sa genetskim faktorima.
Kako se mentalni poremećaji mogu naslediti?
Kada se govori o naslednim mentalnim poremećajima, postoji nekoliko ključnih mehanizama koji objašnjavaju kako se rizik za razvoj ovih poremećaja može preneti sa roditelja na decu. Postoje tri glavna mehanizma naslednih rizika:
Nasledna predispozicija (polimorfizmi)
Svi ljudi, kao i većina živih bića na Zemlji, imaju DNK, koja je osnovna molekula koja nosi genetske informacije o tome kako treba da se razvija i funkcioniše naše telo. Genetski kod, koji se dobija od oba roditelja, oblikuje našu fiziologiju, od izgradnje telesnih struktura do funkcionisanja ćelija i organa. Genotip je jedinstveni genetski kod svakog pojedinca. Iako je većina gena kod ljudi ista, postoje varijacije ili mutacije koje mogu uticati na to kako naši geni funkcionišu, što može povećati rizik od razvoja mentalnih poremećaja.
Genetske varijacije (poznate kao polimorfizmi) mogu uticati na to kako naš organizam reaguje na spoljašnje faktore, pa tako i na rizik od razvoja mentalnih bolesti. Samo postojanje tih varijacija ne znači da će osoba sigurno razviti poremećaj, ali veći broj takvih varijacija može povećati rizik. Kombinacija različitih genetskih varijacija može doprineti povećanju šanse za nastanak određenih mentalnih poremećaja.
Epigenetske modifikacije
Epigenetika se bavi proučavanjem promena u genskoj aktivnosti koje nisu povezane sa promenama u samoj DNK sekvenci. Iako genetska šifra ostaje nepromenjena, spoljašnji faktori mogu uticati na to kako će se geni “isključiti” ili “uključiti”. To znači da geni koji mogu povećati rizik od mentalnog poremećaja mogu ostati “u snu”, biti aktivirani ili, pak, potpuno pogrešno funkcionišu.
To je vrlo važna tačka – osoba koja ima genetske predispozicije za razvoj mentalnog poremećaja, kao što je, na primer, depresija ili anksioznost, možda neće razviti te poremećaje ako spoljašnji faktori nisu povoljni. Međutim, određeni stresni događaji, traume ili drugi nepovoljni spoljašnji faktori, poput nezdravog vaspitanja, zloupotrebe psihoaktivnih supstanci ili hroničnog stresa, mogu “pokrenuti” te gene, čime se povećava rizik od nastanka poremećaja.
Najčešći spoljašnji faktori rizika uključuju:
Psihološke traume: Traumatska iskustva, kao što su zlostavljanje, emocionalna i fizička trauma, gubitak voljenih osoba, teške životne situacije i socijalna diskriminacija, mogu aktivirati genetske predispozicije za mentalne poremećaje.
Stres: Akutne stresne situacije ili hronična nervna napetost mogu pokrenuti genetske varijacije povezane sa mentalnim poremećajem.
Upotreba psihoaktivnih supstanci: Alkohol, droge i druge supstance koje utiču na nervni sistem mogu takođe doprineti promenama u genima, što može dovesti do mentalnih poremećaja.
Genetske mutacije
Ovaj mehanizam je mnogo ređi, ali takođe moguć. Genetske mutacije se javljaju kada dođe do promena u DNK koje nisu nasledne, već su izazvane spoljnim faktorima, kao što su zračenje, trovanje hemikalijama, ili zloupotreba psihoaktivnih supstanci. Ove mutacije mogu uticati na razvoj mentalnih poremećaja i mogu biti prenete na potomke samo ako se jave u zametnim ćelijama – spermatozoidima ili jajnim ćelijama.
Najčešći “genetski” mentalni poremećaji
Pogledajmo nekoliko mentalnih poremećaja koji su najviše povezani sa naslednim faktorima:
Poremećaji iz autističnog spektra (ASD)
Poremećaji iz autističnog spektra, koji uključuju autizam, Aspergerov sindrom i druge poremećaje u razvoju, među najčešće se nasleđuju. Prema istraživanjima, genetski rizik za razvoj ASD-a može biti između 40% i 80%. Ovi poremećaji nisu uzrokovani jednim genetskim faktorom, već kombinacijom različitih genetskih varijacija i epigenetskih faktora.
Poremećaj hiperaktivnosti i deficita pažnje (ADHD)
ADHD, poremećaj koji se manifestuje kroz probleme sa pažnjom, impulzivnošću i hiperaktivnošću, takođe ima visok genetski rizik, koji je do 74%. Ovaj poremećaj je rezultat interakcije mnogih genetskih varijacija koje zajedno utiču na funkcionisanje nervnog sistema.
Šizofrenija
Šizofrenija, mentalni poremećaj koji uključuje poremećaje u razmišljanju, emocijama i ponašanju, poznata je po svom genetskom nasledstvu. Rizik od razvoja šizofrenije je povezan sa prisustvom ove bolesti u porodici, a genetske varijacije koje utiču na razvoj ovog poremećaja mogu biti kompleksne i međusobno povezane.
Psihopatija (disocijalni poremećaj ličnosti)
Psihopatija, poremećaj u kojem osoba ima smanjenu sposobnost saosećanja i sklona je disregulaciji emocionalnih impulsa, takođe može biti nasleđena. Iako nije dovoljno proučena, smatra se da oko 50% simptoma psihopatije može biti posledica genetskih faktora.
Alkoholizam
Alkoholizam se često smatra mentalnim poremećajem koji može biti u velikoj meri nasledan. Genetske varijacije koje utiču na metabolizam alkohola mogu povećati rizik za razvoj zavisnosti, a istraživanja su pokazala da je 50% slučajeva alkoholizma povezano sa naslednim faktorima.
Depresija
Veliki depresivni poremećaj (MDD), poznat i kao teška depresija, ima značajnu genetsku komponentu. Prema istraživanjima, do 50% slučajeva depresije može biti povezano sa genetskim faktorima. Osobe sa roditeljima ili braćom i sestrama koji pate od depresije imaju veći rizik da razviju ovu bolest.
Bipolarni afektivni poremećaj (BD)
Bipolarni poremećaj, poznat i kao manično-depresivna psihoza, takođe ima genetsku osnovu. Prema istraživanjima, do 30% slučajeva bipolarnog poremećaja može biti nasledeno. Genetske varijacije i epigenetski faktori igraju ključnu ulogu u njegovom razvoju.
