“Postoje dva dara pomoću kojih se čovek može uzdići iznad drugih: dar rečitosti i dar ćutanja u pravom trenutku.”
Arapska kultura, koja je poznata po svojoj dubokoj mudrosti, bogatom nasleđu i tradiciji, pruža nam neprocenjive lekcije koje mogu da obogate naše živote i da nas nauče kako da se ponašamo u različitim životnim situacijama. Među najdragocenijim učenjima koja nam ova kultura nudi jeste značaj mudrosti u komunikaciji i ponašanju. Jedno od ključnih načela je da se čuva mudrost i intima pod sedam pečata, a da se informacije ne otkrivaju svima, čak ni onima koji se smatraju najbližim. Ove životne mudrosti ne samo da nas uče kako da budemo pažljiviji prema onima oko nas, već nas podsećaju da budemo mudri i u tome šta i kako govorimo. Hajde da razmotrimo nekoliko važnih stvari koje bismo morali da zapamtimo, a koje se tiču komunikacije sa drugima, pa čak i sa našim najbližima.
1. “Ne govori prijatelju ono što ne bi rekao neprijatelju.”
U arapskoj tradiciji, koja duboko veruje u važnost pažljivog i promišljenog govora, postoji mudro načelo: čuvaj svoje reči i budi izuzetno oprezan u onome što deliš sa drugima. Ovo ne znači da treba da budeš zatvoren ili da ne deliš svoja osećanja sa ljudima do kojih ti je stalo, već je važno da prepoznaš granicu između toga što je potrebno reći, a šta bi trebalo da ostane privatno. Čak i sa onima kojima potpuno verujemo, ponekad je mudro da zadržimo neke misli ili informacije za sebe. Ako se previše otkrivamo, rizikujemo da naša intimna saznanja postanu javna, što može dovesti do nesporazuma, a ponekad i zloupotrebe tih informacija.
Važno je da zapamtimo da, iako prijateljstvo zahteva poverenje, mora postojati i određeni prostor između nas i drugih ljudi, čak i kada su u pitanju oni najbliži. Iako se poverenje izgrađuje kroz iskrenost, to ne znači da treba da previše izlažemo svoje unutrašnje dileme i lične tajne. Odrasli smo i trebamo da prepoznamo da nisu svi ljudi sposobni da pravilno shvate ono što im govorimo.
2. “Ne govori loše o sebi.”
Samopoštovanje je ključ za sreću i uspeh u životu, a arapska kultura to naglašava kroz mnoge priče i parable. Ovaj savet podseća nas da nikada ne smemo da umanjujemo svoje vrednosti i dostignuća, čak ni pred sobom, a kamoli pred drugima. Prvi put kada zaista naučimo da poštujemo sebe, zapravo otkrivamo unutrašnju snagu koju je važno negovati. Priča o starcu Okamu, koji je godinama kopao rupu u pustinji i pronašao vodu, a onda je svojim skromnim ponašanjem omogućio da njegov trud bude zloupotrebljen, jasno pokazuje da preterana skromnost može imati negativne posledice. Ljudi će početi da vas vide onako kako vi sami sebe vidite.
Okam je verovao da bi ga ljudi mogli smatrati hvalisavcem ako bi priznao vrednost svog dela, pa je zato umanjivao svoj uspeh. Međutim, ta njegova skromnost dovela je do toga da ljudi nisu cenili izvor koji je stvorio. Ova priča nam poručuje da, iako je skromnost vrlina, ona ne bi smela biti prekomerna i destruktivna. Učimo da treba ponosno da pokažemo svoja dostignuća, jer samopoštovanje daje temelje za međuljudske odnose i društveni ugled.
3. “Ako nešto boli, ćuti.”
U arapskoj tradiciji, postoji duboko poštovanje prema tišini i sposobnosti da se nosimo sa sopstvenim problemima bez traženja saosećanja ili pomoći od drugih. Mudrost koja se prenosi kroz generacije kaže da, kada osećamo bol, treba da budemo snažni i da ne dozvolimo da naši problemi postanu izvor sažaljenja za druge. Priča o starcu Eciu, koji je zbog bola u leđima izazvao sažaljenje svojih komšija, pokazuje da ponekad ljudi koriste naše slabosti i nesreće kako bi ostvarili vlastite interese. Ecio je bio iskren u svom deljenju bola, ali umesto pomoći, naišao je na iskorišćavanje.
U ovoj parabli krije se duboka mudrost – bol, bilo fizički ili emocionalni, treba nositi sa dostojanstvom i strpljenjem, a ne iznositi ga u javnost. Ova mudrost nas podseća na važnost unutrašnje snage i otpornosti. Iako se u nekoj situaciji može osećati iskušenje da potražimo utehu ili suosjećanje, mudro je da naša unutrašnja snaga bude ta koja nas pokreće, a ne spoljašnje sažaljenje.
4. “Ne govori ljudima ono što ne mogu da razumeju.”
Ovaj savet nam pokazuje značaj razumevanja granica percepcije i sposobnosti drugih ljudi da shvate informacije. U arapskoj kulturi, veruje se da nije svaki razgovor potreban i da nije svaka osoba sposobna da shvati duboke istine koje pokušavamo da prenesemo. Važno je da ne trošimo energiju na pokušaj da drugima objasnimo stvari koje nisu spremni da prihvate. Neki ljudi neće moći da razumeju složene ideje ili filozofije, pa je mudro odabrati pravu publiku za te razgovore.
U ovom kontekstu, nije dovoljno samo biti ubeđen u svoju istinu; potrebno je da se pobrinemo da oni koji slušaju imaju kapacitet da pravilno shvate ono što im prenosimo. Mudrost je u tome da znamo kada da govorimo, a kada da slušamo, a naročito da znamo koga odabrati kao sagovornika.
5. “Kada govoriš, tvoje reči treba da budu bolje od ćutanja.”
Ova mudrost naglašava snagu pažljivog izbora reči. Svaka izgovorena reč treba da bude dublja, smislenija i korisnija nego tišina. U arapskoj kulturi, tišina nije samo odsustvo zvuka, već znak mudrosti i razboritosti. Pre nego što izgovorimo nešto, treba da razmislimo da li naše reči mogu da doprinesu situaciji, donesu koristi ili da pruže vredne informacije. Ako ne možemo da doprinosimo nečemu pozitivnom, onda je bolje da budemo tiši.
Arapska mudrost nas podseća da se, pre nego što otvorimo usta, zapitamo da li ono što želimo da kažemo zaista menja svet na bolje, inspiriše druge ili doprinosi boljoj situaciji. Ako ne, možda je bolje ostati tih, jer svaka reč nosi težinu i snagu koju treba pažljivo koristiti.
Ovih pet pravila arapske mudrosti predstavljaju samo delić bogate tradicije koja nas podseća na važnost opreza u komunikaciji, samospoznaje i poštovanja drugih. U savremenom svetu, u kojem smo često skloni brzom deljenju informacija i osećanja, ova mudrost nam pomaže da usmerimo svoju energiju na ono što je zaista vredno i korisno.
