Maša je 12 godina živela u skrivenom kovčegu, majka joj nije dozvoljavala ni da vrši nuždu: Kad su lekari videli devojčicu zanemeli su od šoka

U današnjem članku vam donosimo jednu šokantnu priču djevojčice koja je svoje djetinstvo provela u jednom kovčegu.Da život može da bude okrutan Maša je živi dokaz toga a u nastavku njena priča.

Sredinom sedamdesetih, u udaljenom seoskom kolhozu u Kirovskoj oblasti, nezakonito i upadljivo je tolerisan alkoholizam među radnicama i radnicima. Iako su svakodnevne obaveze na farmama – hranjenje, pojanje i muža krava – zahtevale disciplinu i detaljan nadzor, rukovodstvo kolhoza nije reagovalo na učestale izostanke sa posla i pijanstva. U takvom miljeu, sistemska nebriga postala je pravilo, a posledice po najranjivije bile su teško zamislive. Baš u tom haosu, priča o jednoj zanemarenoj majci i njenom detetu dobila je zastrašujući pečat.

• Ljubov Mihalicina, mlada mlekarica, bila je poznata po povučenom ponašanju i neumoljivoj zavisnosti od alkohola. Često je dolazila na posao pijana ili, što je bilo još gore, nije se uopšte pojavila. Izolovana u sopstvenoj patnji, verovala je da je niko nikada ne voli, pa je bežala u svet boce. Kada je ostala u drugom stanju, niko to nije primetio – njena figūra, već prirodno punačka, nije odudarala, a niko nije proveravao njeno zdravstveno stanje. Trudnoća je prošla potpuno neopaženo, bez medicinske nege i društvene podrške.

Godine 1977. Ljubov se porodila sama, u svojoj kući, bez ičije pomoći. Rodila je devojčicu, čiji plač nije odjeknuo selom niti pokrenuo bilo kakvu sumnju. Majka je nastavila svoj dotadašnji život, povremeno odlazeći na posao i, gotovo ritualno, posežući za alkoholom. Nikada nije pokazala niti trunku majčinskog instinkta. Jedini vid brige bio je odabir jednog starog drvenog sanduka u koji je smestila bebu.

Taj sanduk postao je svet u kom je dete provodilo prve godine svog života. U njemu je devojčica jela, spavala, igrala se i obavljala nuždu. Ljubov je povremeno praznila sanduk od ostataka detetove svakodnevne aktivnosti, a za hranu je beba dobijala samo mleko i hleb, ponekad mrvice iz kolektivne menze, koje je majka, navodno, donosila za pse. U takvim neljudskim uslovima, dete nikada nije videlo prirodnu svetlost, nije učilo da hoda, da govori ili da koristi pribor za jelo.

• Život devojčice ostao bi nepromenjen da se 1989. nije dogodila tragedija. Ljubov je nestala sa posla na nekoliko dana; njene koleginice nisu se uznemirile, smatrajući da je reč o uobičajenoj odsutnosti. Kada ni trećeg dana niko nije video mladu mlekaricu, jedna od radnica otišla je u njenu kuću. Vrata su bila otključana, a unutra je zatekla mrtvu Ljubov, savijenu nad stolom – preminula je od srčanog udara, što njene kolege nisu smatrale neuobičajenim obzirom na njen haotični način života.

Tokom policijskog uviđaja, iz ugla prostorije dopirali su neobični zvuci. Ispostavilo se da su to zvukovi iz sanduka na šporetu. Kada su ga otvorili, ugledali su izobličeno, prljavo biće nalik detetu. Imalo je dugu, zapetljanu kosu, deformisane udove i bilo je obučeno u krpe. Smrad koji je dopirao iz sanduka bio je toliko jak da je predsednik kolhoza, koji je stigao na lice mesta, ostao bez svesti.

Devojčica je hitno prebačena u bolnicu, gde su utvrdili da ima između deset i dvanaest godina, iako je bila visoka tek oko šezdeset centimetara. Zbog neprestane stagnacije u skučenom sanduku, noge su joj bile atrofirane, ruke slabo razvijene, a unutrašnji organi u lošem stanju. Psihijatrijska procena ukazala je na ozbiljna oštećenja psihičkog zdravlja. Bez zaraznih bolesti, ipak je zahtevala hitnu i konstantnu medicinsku pažnju.

Kako njeno pravo ime nije bilo poznato, devojčici su dali ime Maša Mihalicina i prebacili je u Muriginski dom za decu sa invaliditetom. Tamo je otpočeo dugotrajan proces rehabilitacije. Maša je u dom stigla nepoznavajući osnovne norme ponašanja: nije znala da koristi kašiku, nije umela da se oblači i nije shvatala pojam igre. Kretanje na dve noge bilo joj je nepoznato, pa se služila puzanjem, a socijalna izolacija pod suncem do tada je bila životna svakodnevica.

Uz rad stručnjaka – lekara, fizioterapeuta i psihologa – Maša je postepeno učila da govori i sklapa jednostavne rečenice. Naučila je da hoda, koristi pribor za jelo, oblači se i sklapa prijateljstva. Njen život u drvenom sanduku delovao je poput zastrašujućeg sna koji je, zahvaljujući stručnoj podršci, polako nestajao iz njenog sećanja. Otvorilo se novo poglavlje: devojčica iz sanduka, koja je preživela nemoguće, dobila je priliku za život i toplinu zajednice.